Mnogi ih sa pravom smatraju najmračnijim periodom naše novije istorije. Decenija pakla i godine koje normalan čovek želi da arhivira i pomoli se da se nikada više ne ponove.
Kada smo videli kakav falus su donele dvehiljadite, počeli smo sindromski da relativizujemo sve preživljene tragedije s kraja prošlog veka. Počele su i tematske žurke, neobičnog i krajnje iritirajućeg naziva – Vesele devedesete.
Tu su i dalje iste glave, ljudi koji su tih godina afirmisani u svetu politike, biznisa, estrade i kriminala. Oni su se nametnuli kao novi društveni autoriteti, elita skorojevića odgovorna za uobličavanje javnog mnjenja i obrazovanje dolazećih generacija.
Rezultat nam je svima poznat, tu smo gde smo.
Iz drugih kultura ne preuzimamo kvalitetne obrasce i sadržaj koji nas obogaćuje i unapređuje, već isključivo primitivne i komercijalne matrice, dekadenciju, otuđenost, nevaspitanje i bezobzirnost kao glavni oblik ponašanja.
Sve smo to podredili sebi i nekim svojim lošim karakternim osobinama, napravili monstruma, i nema niti jednog jedinog razloga zbog kojeg bi trebali da se čudimo i postavljamo dosadno pitanje iz Utiska nedelje – „kako smo došli do ovoga?“
Ipak, i u tim devedesetim živeli su, odnosno preživljavali, obični ljudi željni nekog normalnog života i svoje uskraćene mladosti. Rasla su i neka deca. Mi, nesrećnici majke Srbije.
Ipak, ta zarobljena mladost imala je dušu. Bile su stravične sankcije, nije bilo osnovnih namirnica, ulični prodavci nudili su sve i ništa, a najpopularniji bio je benzin sa haube po lokalnim ćoškovima i raskrsnicama.
Pre dve godine je objavljen video na Jutjubu koji pokazuje jedan sasvim običan zimski dan 1. februara 1996. godine u našem glavnom gradu.
Možemo videti Beograd kakvog više nema, sa svim svojim vrlinama i manama. Ali to je grad koji u tom trenutku i dalje odiše posebnošću, koji čuva buntovnički duh spreman da svakoga časa izazove erupciju radosti, tuge ili besa. Po zasluzi, onako, iz srca.
Danas je to grad koji u nekim svojim delovima izgleda kao Dubai za siromašne, Amsterdam za stidljive, sa svim onim kebabskim mirisima koji su okupirali Knez Mihailovu poput svih ostalih evropskih gradova. Sada je Beograd onaj „wanna be“ neki drugi, evropski grad, izgubljen u uniformisanosti i naličju koje mu jednostavno ne stoji.
Videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu, govori naš narod. To je urađeno od Beograda u poslednjih dvadesetak godina.
Umesto obnove, očuvanja identiteta, te svakolike arhitekture i otvorenosti koju imaju samo velike metropole, iste one koje bi prodale sve svoje staklene nebodere za samo jedan čin iz istorijske drame našeg Beograda, mi se zlopatimo da ličimo na druge. Pih!
Upravo pomenuti dvadesetominutni video sažima svo beogradsko sivilo, ali i sav šarm koji život i odrastanje u njemu imaju da ponude.
Autori snimka voze se sa mog dragog Voždovca ka Trgu Republike, preko Bulevara JNA, Auto-komande i dobre stare Slavije sve do Palate Albanija, pa nazad kroz Vojvode Stepe, pored i tada „nekadašnjeg bioskopa Voždovac“,
Današnji klinci, koji nisu rođeni u ono, već u ovo zlo doba, imaju prilike da vide kako je njihov grad nekada izgledao, a mi ondašnji klinci da se prisetimo crvenih 18-ica, trolejbusa čija vrata pucaju kao kratež, možda teškog, ali ipak radosnog detinjstva koje smo uglavnom provodili slobodni po parkovima sa loptom pod miškom.
Možda ovaj tekst i nema mnogo smisla, jer koju još budalu puca nostalgija za devedesetim godinama XX veka. To bi bila jeres. Ali to je naše detinjstvo, to je vaša od sveta izolovana mladost, to su sve one muke koje su vas potrošile i koje su od vas napravile ljude i roditelje.
To su godine u kojima ste se možda, vi matori, samo dobro zezali izbegavajući vojni poziv i uniformisane šintere koji loveći po ulici šalju dečake na prve linije fronta, putem smrti ili trauma. Zezali se u bunilu izbegavajući decu i obaveze u nadi da će ludilo jednom prestati.
Ludilo nije prestalo, samo je promenilo formu. Skinulo petokraku i navuklo šajkaču.
Opet idem dalje od prvobitne zamisli. A zamisao je bila da se prenese lepa emocija, koja i u onim mračnim vremenima sija sjajnije i blistavije zbog svoje iskrenosti. To se vidi kroz osmeh devojčice na zadnjem sedištu te crvene ’bube’, verovatno moje vršnjakinje, nesuđene komšinice jer su po nekim podacima porodično napustili Srbiju i preselili se u Nemačku.
Sjajan snimak pokazuje drugačiji izgled grada, izmučenog, ali opstajućeg. Sve one ljude po autobuskim stanicama koji čekaju prevoz koji verovatno neće ni doći, jer goriva nema, štedi se kao i uvek na nikad dovoljno napaćenom narodu.
Ko je tada živeo, seća se i ne može da porekne postojanje prisnosti među rodbinom, komšilukom, tih slava i porodičnih okupljanja. U skromnosti i nevolji među bližnjima. Tako se kotrljalo naše odrastanje.
Trg Slavija, koji umesto zanemele pevajuće fontane tih godina i dalje sa kružnog toka nadzire Dimitrije Tucović. Osim saobraćaja, čika Dimitrije te ’96. ispraća i dočekuje putnike i njihove torbe natrpane seoskom hranom, kao i one malobrojne posetioce prestonice, a usput nadgleda tezge i kioske prekoputa vodeći računa da roštilj ne zagori i da zahvaljujući brzim prstima ne nestane poneki, još preostali, zlatni lančić iz rasute porodične kolekcije.
Tu je i Beograđanka, danas oronula staklara, a tada sa još uvek nekim svojim specifičnim sjajem i dušom smeštenom na nivou 23, ušuškanom među svim onim kultnim emisijama, onog, Studija B.
Tu, prekoputa, na Cvetnom trgu, umesto Maksija štrčao je čuveni „C Market“.
Vidimo mladost, razliku od skoro 30 godina, zalazak još jedne generacije, naše odrastanje, lagano starenje i neke generacije kojima će ovi kadrovi predstavljati isključivo zanimljiv arhiv bez ikakve emocionalne povezanosti.
Ne znam, možda su ovo potpuno nepotrebni redovi slova, uskomešanih emocija i misli čiji protok zavisi isključivo od trenutka slabosti.
Ovo nije nostalgija za devedesetim. Ne ponovilo se. Ovo je nostalgija za gradom koji gotovo da više ne postoji. Za ljudima koji više nisu među nama. Ovo je u čast svih onih generacija kojima je politika pojela budućnost.
U čast iskrenoj nemaštini u odnosu na lažni sjaj. Ovo je za sve vas koji poznajete Beograd u dušu i koji ne možete da oprostite onu svetleću, nakaznu kičericu na Slaviji, koji ne možete da verujete u izgled Trga Republike, u Tržni centar Rajićeva, u nestanak simbola Beograda kakav je bio Studio B. Ovo što postoji pod tim nazivom nije za komentar.
I na kraju, ne mogu, a da ponovo ne pomenem deo sa snimka koji kaže „ovo je nekadašnji bioskop Voždovac“. Nekadašnji bioskop je bio i te ’96. Pre gotovo trideset godina ista priča kao i danas.
Mi konstantno živimo istu priču, sa povremenim izletima u neke svetlije perspektive. Poverujemo, razočaramo se, pa onda još jedan krug. Tako već trideset i kusur godina.
Ono što je vredelo smo unizili i raskomadali da bi na tom mestu sagradili modernije, brže, jače, bolje objekte sa stambeno-poslovnim prostorima.
Mnogi su zauvek otišli, ali se i dalje rađaju neki novi klinci neopterećeni tim prokletim devedesetim. Oni ne poznaju taj duh koji sam ja u mislima pokušao da prizovem. Oni odrastaju u naprednijem gradu od onog koji mi pamtimo. Poslušnijem. Anesteziranoj provinciji nekih Berlina, Pariza, Londona i ostalih Brisela.
Beograd nikada nije bio deo te ekipe. On je držao do sebe. Njegova škola je značila na ulicama svih tih gradova.
Život ide dalje, Beograd ide dalje, ali mi „ne idemo nikud i ne radimo ništa jer mi smo jedna hipnostisana gomila“.
Investitor srušio kuću iz 19. veka u centru Beograda, od zaštićenog kulturnog dobra ostao šut
Dodaj komentar