O korisnosti krompira u ljudskoj ishrani nije potrebno govoriti. Međutim, krompir nije lako zaživeo na Balkanu.
Smatrajući ga „đavoljom biljkom“, Srbi su odbijali da ga prihvate i gaje.
Slavni Dositej Obradović je, došavši u oslobođeni Beograd 1806. godine iz Zemuna, ponio sa sobom nekoliko vreća krompira. Bile su to veoma teške i gladne godine, pa je Dositej želeo da se Srbi prehrane, naročito preko dugih zima kada im je ishrana bila prilično siromašna i kada je stanovništvo masovno umiralo zbog teške neuhranjenosti. Dok se iskrcavao u luci, Dositej naredi da se pažljivo postupa sa vrećama krompira i da se odlože na tamno i suvo mesto.
I Karađorđe i ostali članovi Praviteljstvujušćeg sovjeta serbskog nisu bili ni malo poverljivi prema krompiru.
Dositej zato naredi jednog dana da se krompir obari onako kako je naložio i da se potom posluži u odaji gde će biti on sa članovima Sovjeta. Kada su doneli vruć krompir, svi behu okruženi teškom nevericom te se niko, pored Dositejevog nutkanja, ne usudi da ga proba, ne samo zato što nisu znali kako se jede, nego i iz straha da ne bude kojim slučajem otrovan (tj. da mu neko od prisutnih tajno ne radi o glavi).
Videvši da je vrag odneo šalu, Dositej prvi poseže za krompirom i stade ga ljuštiti pred svima i jesti. Kada su videli da je ovaj navalio i na drugi, pa na treći i da mu nije ništa, i ostali se osmeliše uz osmehe da pruže ruku i da uzmu po krompir jedući ga upravo onako kako je to činio veliki Dositej.
Dositej potom kaza Karađorđu da jednu poveću vreću krompira treba zasaditi i objasni mu kako se krompir obrađuje. Došlo vreme i vađenja useva, a kako je godina bila povoljna i izdašna, ostalo je krompira i za novu sadnju.
Godine 1808. bilo je dovoljno krompira da se podeli Srbima i da se počne masovnije saditi.
Međutim, Srbi iz Beogradskog pašaluka ni da čuju da uzmu, a kamoli da posade to „đavolsko seme“ o kome su se već uveliko raspredale svakojake neverovatne priče.
Čuvši da seljaci odbijaju da prime i sade krompir, Karađorđe izda naredbu u kojoj je stajalo da se ima svako kazniti javnim bičevanjem sa deset udaraca kandžijom, ukoliko ne preuzme krompir i njegovo seme.
Ni ova kazna nije mogla naterati neposlušne seljake da se prihvate gajenja krompira, pogotovo što su imali i otvorenu podršku neobrazovanih sveštenika koji su sa podozrenjem gledali na krompir kao „na katoličku podvalu“ i koji su podržavali narodne praznoverice i raširene priče.
Tek kada su oborknezovi, kao najodgovornija lica za stanje u svojim knežinama, počeli da dobijalu batine zbog nepristajanja svojih seljaka da uzgajaju ovu biljku, seljaci su počeli da masovnije gaje krompir, ali opet ne svojevoljno, već zato što su bili prisiljeni batinama.
Tako se vrlo brzo krompir raširio po Srbiji, a u narodu se u to vreme munjevito raširila jedna veoma poučna priča o Svetom Savi, krompiru i đavolu, koja veli sledeće:
“Umoli đavo Svetog Savu da ugovor načine i da posiju krompir, pa onda što je u zemlji to neka bude Svetoga Save, a što je na zemlji to da njemu ostane. Tako i učine. Posiju krompire, krompiri izniknu, ukaže se najpre čimina (busen), potom cvijet i za njim i bobe. Videći ovo, đavo stane prkositi Svetom Savi. No kad bude u jesen, onda čimina opadne i istrune, a Sveti Sava povadi krompire pa u trap. Nadimaše se đavo da pukne od zla videći ovako sebe prevarena i kajaše se što je sa popom posla imao”.
(Akademsko društvo Srpske; Izvor celokupnog teksta: Predrag Mutavdžić, Anegdote i zanimljivosti sa Balkana, Jasen, Beograd, 2008, str. 24-27)
Nista se nije promenilo za 200 godina.
Krompir se ipak zapatio, u Srbiji. Nažalost, obrazovanje nije?
Koje gluposti sunce ti *****. Da li ste vi ljudi normalni kad delite ove gluposti? Još u vreme Kočine krajine se krompir raširio po srednjem delu Srbije i uzgajao.