Kristinu Kovač znam iz mladosti, puštali su neke njene i sestrine pesme dok sam izlazila u disko. Tad je bila deo grupe „K2“ i sočno se ljubila sa Sergejem Trifunovićem u spotu. Danas Kristina, kako sam upravo pročitala, pokušava da nađe posao u Švedskoj u koju se preselila pre dve nedelje.
Ona je u svom postu, koji postavila na fejsbuk profilu, navela da joj je potreban posao sa ugovorom na minimum šest meseci i minimum 80 odsto radnog vremena, jer samo sa takvim ugovorom može da traži personalni broj u Švedskoj.
Navela je čime se sve bavila u Srbiji i šta bi sve mogla da radi u Švedskoj. Napisala je da ima dve ruke i da sve što mogu vredne ruke, to uglavnom ume da radi.
„Ne libim se da radim svaki pošten posao, nisam razmažena, dignutog nosa, nesposobna za normalan, pošten rad. Važno mi je da poslodavac ne bude neki muljator…“
Svakog dana neko mlad ili star ode iz ove zemlje i veliki broj njih slične postove postavlja na fejsbuk. Treba se snaći.
Nije lako. Međutim, kada to uradi neko koga „znamo sa televizora“, onda krenu komentari zbog kojih bih joj poželela da što pre nađe posao tamo i ovde se nikad ne vrati, jer mi i dalje u velikom delu jesmo društvo „nek komšiji crkne krava“.
Dakle, ljudi su joj poručivali sledeće:
„Dođi u Srbiju, Vučićeve fabrike vape za radnicima svih profila“
„Nesporno je da žena ima talenat, ali nema ni srednju školu. Tužno, ali istinito“
„Da je to uradila na vreme već bi imala preko 20 godina staža i rešeno životno pitanje“
„Bravo, neka joj tata pomogne“
„Meteš ulice i pevaš svoje pesmice“
„Samo tebe čekaju u Švedskoj“
i top komentar:
„Kako ne volim ova moljakanja preko fejsa i slično. Ženo, sa 40 i nešto godina si se setila da nešto uradiš. Šta si čekala? Zbog takvih koji životare pa onda povilene kad shvate da ih koja decenija deli od starosti mi malo mlađi i sposobni prolazimo ko bos po trnju“
To je to, jedna od glavnih „karakternih crta“ većine ljudi ovde.
Sve će uvek bolje znati od tebe, pa i da ti život organizuju, da ti kažu kako si trebao da živiš, gde si se zajebao, zašto si se zajebao, kako si to mogao da izbegneš, da ti poture nogu, da ti krknu nož u leđa, da ti kažu zašto sa svojom školom nisi uspeo, da te nakritikuju što nisi pravio početke sa 25, već si našao u 40oj.
Ne mogu da verujem da su ljudi u stanju da napišu ovakve komentare.
Kažu, nema ni srednju školu. Pa u svom postu nije ni tražila posao namenjen fakultetski obrazovanim osobama, već pošten.
Od kad smo mi tako gadljivi na nisko obrazovanje, kad nam na velikom broju važnih funkcija sede neškolovani ljudi koji su preko noći kupili diplome na fakultetima niklim na livadama, a posao dobijaju po partijskim štelama.
Samo malo prepisani doktorati i masteri od 100€ definišu svu propast srpskog obrazovanja
Zašto da radi u Vučićevoj fabrici?
Zašto ne sme da proba u 40-oj? Ko to određuje gde je starosna granica za pokušaje i ovde i preko?
Zar sam onda i ja sa 39 matora da bilo šta pokušam preko (sad napišite jesi), jer nije mi ovde dobro, iako imam fakultetsku diplomu. Opština u kojoj živim ne prepoznaje me kao poželjnu radnu snagu, jer sam iskrena, jer nisam podobna, jer vidim stvari onakvima kakve jesu, jer mi se ničije dupe ne liže, niti bih svoje prodala.
Nije isto prati čaše ovde i tamo, i u potpunosti razumem Kristinu i sve one koji su otišli, jer ovde nisu uspeli.
Jer tamo negde, ti si stranac (zaista bolno zvuči i tužno), a ovde si domaći, ovde si odrastao, ovde si ovoj državi plaćao školovanje, ovde su ti roditelji radili možda nekoliko poslova i ti sa njima da bi stekao neko znanje i zvanje, ovde bi trebalo više nego bilo gde drugo da dobiješ posao u struci, ostaneš i pružiš najbolji deo sebe.
Da te države bre zagrli i ne da da odeš preko.
Ali ne ide. Jer su se na tvoja mesta nagurali oni koji ne žele ko Kristina da rade pošten posao, da peru čaše, konobarišu, samo fotelja i svilene rukavice, njima ne treba pošten poslodavac, već muljator, tako je lakše.
Oni nikada neće na fejsbuk profilu tražiti posao, već iznad jagnjeće glave koju glođu na račun opštinskog budžeta.
Njima je lakše da poližu nekom dupe, nego da izađu pred javnost i kažu da kreću od nule i da im treba pomoć.
Gde se sklupčala, pa krepava saosećajnost? Zar ne bismo trebali da je ohrabrimo, da ohrabrimo svakoga ko želi da proba, a ne da je osuđujemo, ismevamo i savetujemo „udaj se tamo“ ili „nek ti tata nađe posao“.
Zar je razvlačenje tuđeg mesa međ zubima zaista jedino što nam ide od ruke?
Draga Kristina, ja ti iskreno želim svu sreću. Nadam se da će ti se javiti neko normalan i pošten i da ćeš iako „imaš čak 40 godina“ krenuti od početka. Boljeg. Zdravijeg. Poštenijeg. Jer nikada nije kasno, dok mi to sami neodlučimo.
Smaraš.
Ukratko: ovde ostale Vučićeve budale, pa takvi i komentari, moronski, o čemu god da se radi. Ne treba čitati. Otići. Preko žive, dok ovde mrze, zavide, pljuju, biju, psuju, sapliću, a najviše kojekakvi mešanci, najmanje Srbi.