Dok se aktuelni režim hvali ekonomskim uspesima i izgradnjom infrastrukture, lokalni srpski putevi ne razlikuju se mnogo od onih u ratom zahvaćenim područjima. Nove deonice auto-puteva često budu oštećene, loše isprojektovane, poput tunela na putu Miloš Veliki, ali sve to ne sprečava političare da i dalje obećavaju ’kule i gradove’.
U Srbiji kada vam neko kaže „slobodno, dobar je put“ to u najboljem slučaju znači da je asfalt samo napukao, da je skoro pa redovno krpljen i da još uvek nije u potpunosti izdeformisan. Svima je poznato da kada stižete kolima sa Zapada, pred granicu možete slobodno zatvoriti oči, a kada istu prođete i uđete u ovu našu lepu zemlju samo po patnji točkova i amortizera znate da ste konačno u svojoj domovini.
Čitava Srbija zrela je za jedan kompletni remont, a krateri i provalije otvaraju se čak i na mostovima. Jedan naš sugrađanin snimio je rupu preko mosta na lokalnom putu Ribarice – Novi Pazar. Falilo je samo svečano otvaranje.
Danas je pomodarstvo da se kritikuje i satanizuje struka iz nekadašnje SFRJ koja je gradila po čitavoj državi. Istina je, mi nismo u stanju da prekrečimo i održavamo sve što je ta generacija ostavila. Ne ulazeći u politička pitanja, taj čuveni ustav iz ’74, kao ni ostale manjkavosti Juge, već sa fokusom na puteve i infrastrukturu, ne da nismo u stanju da dalje razvijamo na tim osnovama, nego ni te osnove ne možemo da održimo.
Ovo nije usamljeni primer. U Beogradu je na mostu Gazela, mnogo pre SNS-a, takođe bila jedna slična rupa, samo što su vozači mogli ispod sebe da vide Savu. Ako je sada moderno da se grade mostovi sa staklenim dnom, mi smo onda otišli korak dalje. Srbija ima mostove bez dna. Levitacija u Srbiji, kao nova disciplina, pa onda dok se iz našeg ludila ne izrodi neki novi Đoković, ali ovoga puta ne teniser, već pravi iluzionista.
Jer naš vrhovni iluzionista podmetnuo nam je Tomu Monu i svoj džak za sparing Zorana Drobnjaka u nadi da ćemo aplaudirati oduševljeni što je izašao Mona iz šešira. Možda treba zahtevati od Mone ili Drobnjaka da baš preko ovakvih puteva proteraju autobus Vlade Srbije.
Ko to tamo peva i čeka da se dogodi neka velika nesreća zbog nemara nadležnih službi i hvalisavih funkcionera? Ovakva rupetina na sred mosta, tanko ocrtana crvenom bojom, deluje poput obeležavanja mrtvaka na sred puta. Simbolika.
Da zaista, simbolika se nalazi na ovom snimku. Rupa i provalija pod našim nogama. Čak da se, ne daj Bože, tako šta i dogodi, medijski manipulatori optužili bi zasigurno ’one bivše’.
Sve je servirana iluzija. I ovaj most i njegova kraterasta osmatračnica ka dnu, naši životi, srpska samostalnost, narodni suverenitet, ustav, demokratija, ekonomski tigar, brze pruge… Birajte sami i shvatićete da je čitav život jedna velika iluzija. Mi smo samo ta publika, tapšači ili pak oni koji negoduju i zvižde performeru, koji sa nama hejterima i nema neki veliki problem.
Rupetina na putu, rupetina od države. Možda Rio Tinto i ne mora da kopa, sami smo svoju rupu iskopali. Red bi bio samo da nas neko zatrpa.
Dodaj komentar