Kada je kralj Čarls III postao novi britanski suveren, zahvalio je svojoj dragoj majci, kraljici Elizabeti II za njenu „ljubav i odanost njegovoj porodici i porodici naroda kojoj je tako marljivo služila sve ove godine“.
Ipak, njena odanost je bila tako usmerena na kraljevske dužnosti da je imala mnogo manje vremena od većine majki da provede sa svojim prvorođenim sinom i naslednikom, čiju su stidljivost i osetljivost kao malog deteta pogoršavala česta odsustva oba njegova roditelja.
Kada se princeza Elizabeta pre stupanja na tron pridružila princu Filipu u njegovoj pomorskoj službi na Malti za Božić 1949, ostavljajući jednogodišnjeg sina sa bakom i dedom u Sandringemu, propustila je da vidi njegove prve korake, kao i izbijanje prvog zuba.
Nedugo zatim, kada je princ Čarls izgovorio prvu reč, videlo se koliko zapravo nije vezan za roditelje. Naime, izgovorio je „nana“, kako je zvao svoju dadilju, koju je viđao češće od bilo koga drugog.
Smirena, strpljiva, ponizna, poslušna, saosećajna, dostojanstvena, graciozna kraljica Elizabeta nikada nije učinila ništa što bi izazvalo sramotu ili političku kontroverzu, dok je pokazivala izuzetnu spremnost da prilagodi monarhiju smanjenom postkolonijalnom statusu Britanije u svetu.
Što se tiče majčinstva, imala je povučen i ne toliko angažovan pristup, jer je želela da princ Filip bude dominantna figura u vaspitavanju dece.
Do Čarlsovog prvog rođendana Filip mu je već kupio palicu za kriket i izjavio da želi da njegov sin bude pravi muškarac. Odlučnost princa Filipa da njegov stidljivi sin treba da nauči da bude samostalan proizašla je iz burnih okolnosti njegovog detinjstva, jer je od svoje osme godine bio primoran da se brine sam za sebe nakon što mu je majka odvedena u azil i njegov otac je napustio porodičnu kuću da bi živeo sa svojom ljubavnicom na jugu Francuske.
Pošto je Čarls razvio tvrdoglav pristup životu kao način da se nosi sa ovim udarcima, princ Filip je shvatio da je njegova odgovornost da ojača sina i pripremi ga za teškoće s kojima će se suočiti kada jednog dana postane kralj.
Ni kraljica ni princ Filip nisu ohrabrivali Čarlsa da razgovara sa njima o svojim osećanjima, što je bila zabranjena tema kako bi se izbegli neprijatni razgovori.
Princ Filip je često besneo zbog Čarlsovih izgreda, te ga je čak prekorevao zato što čita u krevetu: „Ako želi da spava, zašto ne spava? Ako želi da čita, zašto ne sedne u stolicu i ne čita?“
U strahu od oca i gladan pažnje majke dok je bila zauzeta kao kraljica, sedamdesetih je Čarls sve više dolazio pod okrilje svog rođaka lorda Luisa Mauntbatena, brata majke princa Filipa, čiji uticaj nije uvek bio od posebne pomoći.
Na primer, njegova čuvena preporuka da Čarls treba da „bude sa drugim ženama, ali da se oženi mladom ženom bez ružne prošlosti“ je podstakla Čarlsa da uđe u nesrećni prvi brak sa ledi Dajanom Spenser.
Tek decenijama nakon što je Mauntbatena ubila teroristička organizacija Irska republikanska armija 1979. godine, princ Čarls se postepeno zbližio sa oba svoja roditelja, a njegova dobrotvorna organizacija Prinčev fond bila je samo jedan od nekoliko primera zajedničkog rada sa njegovim ocem.
Neretko je i kraljica Elizabeta u poznijim godinama isticala koliko je ponosna na to kakav je čovek njen sin s vremenom postao.
Izvor: b92
Dodaj komentar