Miodrag Mišo Đurić (67) iza sebe ima konobarski radni vek i uspomene na svakojaku elitu koju je služio.
Na sto je izneo pršutu, rakiju i med, koje je sam sušio, pekao i cedio. Izneo je iz druge sobe staru trubu i spustio je kraj sebe, dajući znak da će i ona doći na red u njegovoj nadasve zanimljivoj priči, koju je pripovedao za novinare portala Blic.rs.
Prenosimo je u celosti:
„Prozor na desnom krilu kuće pruža pogled na Trnavu kod Užica gde je i adresa Đurića. Na drugoj strani Mišo može kroz prozor da baci kamen u Karan, bez jakog zamaha rukom, toliko je blizu komšijsko selo. S vrata, kroz uzani prolaz između dve brvnare, vidi se komad zemlje na kome je rođen. Trnava i Karan čas se pruže dolinom, čas popnu na brdo i opet spuste. Mišova prošlost je kao preslikana.
– U hotelu na Zlatiboru od stare garde političara služio sam Dragoslava Dražu Markovića, Džemala Bijedića, Milku Planinac, Latinku Perović. Staneta Dolanca sam učio da veže kravatu. Gostio sam Paju Vuisića, Čkalju, Šerbedžiju, Tozovca, Cuneta, Lepu Lukić, Šabana Šaulića, advokate Filotu Filu, Veljka Guberinu i još mnoge – kazao je.
Pričao je smejuljivo i vreto glavom. Davao je do znanja da su i uvažene ličnosti samo ljudi od krvi i mesa, a on čuvar tajni. Kad je alkohol udarao u glavu i nosila muzika svašta se dešavalo za kafanskim stolom.
Od sportista gostio je Dragana Džajića, Mocu Vukotića, Radomira Antića, Srba Stamenkovića… Po gospodskim manirima i izdašnim bakšišima zapamtio je dobro znane iz sveta podzemlja, jedan od njih častio ga je 250 maraka zato što mu je pridržao kaput. Za pevačicu, i danas popularnu, ubeđen je da ima zmiju u džepu.
– To su bile srećne, bogate godine. Platu nisam dizao iz banke. Napojnica za jedno veče znala je da bude veća i od cele mesečne zarade – nastavio je stari konobar.
Bio je ubeđen da je dosegao visine bezbriža, čvrsto popločane parama i ozidane poznanstvom sa uglednim društvom. Pamtio je klizave staze sa glibavog dna kojima je, iz rodne Trnave, uzbrdo krenuo. Na put ga je podstakao otac: „Idi odavde i traži sreću“.
Truba koju je doneo pripadala je njegovom ocu, ona ga je othranila.
– Nas 14 je živelo u zajednici, ja sam bio najmlađi, za sve se pitao stric. Nismo gladovali, ali smo teško živeli, štedelo se na svemu što nije preka potreba. Otac je bio trubač, a nikada mi nije dozvolio da sviram. Govorio mi je da odem sa sela – kazivao je Miodrag Đurić.
Ne spominji mu proju! Kao dete je se zasitio za sva vremena. Presudila je da ode sa sela. Okretao je glavu kad je, služeći po veseljima, viđao goste kako je alavo jedu i traže još. Komšiji je, kao ujam za vršalicu, nosio proju. Čim je okretao leđa bacana je svinjama. Nije mario, njemu je komšija iz milošte davao hleba.
Život ga je odveo u Užice. Završio je za ugostitelja i zaposlio se na Zlatiboru.
Devedesete su donele muke. Inflacija, kriza, početak propasti firme, kao zrelu krušku stresli su ga sa visina na koje se popeo na dno sa koga je potekao. Postojana tvrđava berićeta se srušila kao kula od karata. Lagoda je najednom prerasla u bitku za preživljavanje. Tezgario je po svadbama, vašarima, saborima da odškoluje decu. Nekako je i to pregrmeo. Zatim su došle tranzicione godine. Privatizacija ga je ostavila bez posla.
Sa suprugom Lelom i sinovima stanovao je u Užicu. Naumio je da se vrati u selo i u starost uloži otpremninu.
– U kući, na delu placa koji je otac dobio posle deobe, živela mi je majka. Vodu sam joj nosio u kantama, ručnim kolicima. Kroz zaseok je vodila kozja staza. Kumila me i molila majka da se ne vraćam. Deca su mi pomogla da renoviram kuću, štalu, sve objekte, dovedem vodu. Sa komšijama sam napravio put, dobrim delom ga i asfaltirao. Lela i ja smo počeli novi život. Kupili smo 84 ara placa gde mi je bila rodna kuća – hvalio se.
Đurići drže svinje i umatičeno stado ovaca, uz penzije im kapne vredan dinar od maline i kupine. Više bi da imali i Mišo bi bio zdraviji da nije…
– Pre 11 godina na hektar i 20 ari posadili smo 20.000 sadnica malina. Pobio sam 1.124 koca, razvukao 9.800 metara žice, počeo da pravim kuću za smeštaj berača, ali nije mi se dalo. Treće godine maline su se osušile, rekli su mi stručni, jer su sadnice bile zaražene. Samo te godine uložio sam 600.000 dinara u đubrivo i preparate. Kao „pomoć“ oslobodili su me dela poreza od – 869 dinara. Zato su me zdrmala dva infraktra – pričao je domaćin iz Trnave.
Ugrađena su mu tri bajpasa. Lekar mu brani da se hvata iole težeg posla. Ne sluša ga. Rad na gazdinstvu ga drži. Prija mu čist vazduh zavičaja.
Napola brega iza šiprage gde se međe Trnava i Karan je osušena šlljiva. Poviše podnožja, a podalje od vrha. Tako nekako i Mišo Đurić danas. Zlatna sredina.“
Izvor: Blic.rs
Dodaj komentar