Svakodnevno prolazimo pored mnogobrojnih lokala i ne pitajući se šta je pre bilo na tom mestu. Tako prolazeći jednom od najlepših ulica u Novom Sadu ne znamo istoriju staru više od dva veka o dinastiji knjigoljubaca, kući porodice Ivković, porodici vrsnih štampara, knjigovezaca, knjižara, restauatora.
Pre njih, u toj istoj kući na adresi Dunavska ulica 10, živeo je advokat i novinar Stevan Pavlović, urednik i izdavač lista Naše doba, koji je izlazio do 1908. godine
Ko su Ivkovići?
Porodica Ivković je zahvaljujući Đorđu Ivkoviću ušla u istoriju srpske kulture. On je bio nadaren i preduzimljiv štampar, knjižar i izdavač poreklom iz Sombora. Posle škole prešao je u knjižaru čuvene Braće M. Popović, gde je postao stalni putnik. Kao misionar, putovao je po jugoslovenskim zemljama, prodavao srpske knjige i crkvene potrepštine, šireći na taj način kulturu i budeći nacionalnu svest.
Budući da je tako postao poznat kao knjižarski putnik, zapazio ga je tako Luka Jocić, još jedan znameniti novosadski izdavač i ubrzo je Đorđe Ivković, zahvaljujući svom talentu postao i suvlasnik firme koja se zvala Luka Jocić i drug. Nastavio je da putuje još dvanaest godina, a obišao je celu Bačku, Baranju, Srem, Slavoniju, Dalmaciju, i Crnu Goru, a ni najudaljenija i nepristupačna sela mu nisu predstavljala problem. Stizao je do najzabitijih mesta, gde je narod svaku knjigu dočekivao kao svetinju, a Đorđe bio cenjen i poštovan.
Kasnije je Đorđe Ivković od Arse Pajevića, kupio njegovu štampariju, koja je bila najstarija u gradu. Razvio je štampariju, a uz nju otvorio knjigoveznicu i papirnicu, i zaposlio18 radnika. U njegovoj štampariji štampani su listovi Branik, Miletićeva Zastava, Naše doba, Srpstvo i drugi listovi, uz mnoge Matičine knjige, bukvari, čitanke i mnogi udžbenici. Osim uspešnog posla, Ivković je bio poznat kao dobrotvor i učestvovao je u društvenim akcijama.
Nekoliko brojeva dalje u Dunavskoj ulicu, još jedan Ivković imao je svoju radnju. Bio je to Đorđev brat Nikola, koji je otvorio radionicu i prodavnicu crkvenih stvari u Dunavskoj broj 27, a zapošljavao takođe 18 ljudi. Njegovi proizvodi bili su cenjeni u celoj zemlji i u inostranstvu, a materijal potreban za izradu predmeta Ivkovići su nabavljali iz Francuske i Rusije. Kasnije je radionica uništena u II svetskom ratu, a posle 1948. godine radnja je nacionalizovana. Nikola Ivković takođe je bio ugledni građanin, aktivan u nacionalnim, kulturnim i društvenim institucijama, a bavio se i golubarstvom.
Arsa je kako svaka knjiga ima dušu, i da kada vidi knjigu koja propada, da se on takođe oseća loše. Sa svojim restauratorskim radovima učestvovao je na mnogim izložbama i dobio priznanje na Internacionalnoj izložbi knjigovezačkih radova u Parizu 1931. godine. Posle II svetskog rata radio je u biblioteci Matice srpske i mnoge knjige spasao od propadanja i zaborava.
Braću Ivković u društvenim krugovima nasledio je Arsa Ivković, Đorđev sin. Arsa je osim ugleda, nasledio i knjižaru u Dunavskoj ulici. On je razradio posao, te je ubrzo bilo reči o velikoj i modernoj štampariji, koja je još i radila poslove u vezi sa opštinskom administracijom. U knjigama se za Arsu Ivkovića navodi da je imao i smisla za knjigovezački i restauratorski zanat. Postao je poznat po kvalitetnom uvezivanju knjiga, ali i po tome što je starim knjigama vraćao sjaj. Putovao je po Evropi, te se tako usavršavao u Beču, Pešti, Rimu i Minhenu.
Priča o porodici Ivković ne bi bila potpuna bez spomena Milana i Dragomira Ivkovića. Milan je treći brat Đorđa i Nikole, koji je imao svoju knjižaru na uglu Zmaj Jovine i Dunavske ulice, poznatu kao izdavačka knjižarnica školskih knjiga, a cene su mu bile jeftinije od ostalih u gradu. Umro je mlad, te ga je nasledio sin Đorđe Ivković Mlađi.
Dragomir Ivković je Arsin sin, koji je nastavio očev restauratorski zanat. Stekao je visoko obrazovanje u oblasti restauracije u Italiji i Americi, i samostalno radi na restauraciji knjiga i dokumenata, umetničkim povezima i reljefnom oblikovanju kože. Danas se u istoj ulici i dalje nalazi Atelje i knjigoveznica Ivković, jedan od najstarijih poslovnih objekata u gradu. Posao je proširen, te se bave i izradom luksunih futrola i kutija, predmetima od papira i kože, a dah starih vremena i duge tradicije vidi se na svakom proizvodu koji izađe iz Ateljea.
Izvor: Petar Jonović, Dinastija knjigoljubaca (objavljeno u Istoriji Novog Sada, autora Melhiora Erdujhelja)
Dodaj komentar