Ko su ljudi koji jedu na daćama?

Na svakoj sahrani na kojoj sam bila, pre nego u povorci krenemo da pokojnika ispraćamo u večni dom, bili bismo uredno obavešteni da će se ručak za najbližu rodbinu i prijatelje obaviti u „tom i tom“ restoranu, čim se pogreb okonča. Saopštavalo se to neretko glasom snažnim k’o u popa, da bi mogli da čuju i oni raštrkani i zapričani oko udaljenijih spomenika.

Već tada bi „među redovima“ počelo domunđavanje i preispitivanje „da li sam ja prijatelj i najbliža rodbina?“ jer malo ko odbija besplatan ručak i piće u restoranu, bez obzira na povod.

Verovatno ne umejući sebi odgonetnuti „jesam li ja pokojniku bio prijatelj?“, u sali restorana se vrlo često nađu i oni koji su sa upokojenim tek nekoliko reči progovorili.

Restorani u kojima se organizuju ručkovi „za pokoj duše“, uglavnom su smešteni nadomak groblja, da se bolom slomljena porodica, i familija ne bi još oko dolaska mučili. Njihovi nazivi čvrsto su vezani za tematiku. Za smrt i kraj i lep miran san. I često nesebično prate naziv groblja. Jer ono ih „lebom rani“.

U manjim mestima postoji navika da se stolovi u sali spajaju u jedan dugački sto u čijem čelu se simbolično postavlja tanjir za preminulog i stolica naslanja na sto.

Konobari cirkulišu sve vreme, nudeći za početak sa limenog poslužavnika domaću kafu i žestinu. Vinjak, uglavnom. Ovo malo ko odbija, jer itekako pomaže opuštanju i zagreva krv, posebno ako je sahrana bila na minus 17 i ako je pop držao opelo.

Posluženje je vrlo bogato i neretko ima redosled nalik onom na svadbama. Dakle, ragu ili bela čorba, pečenje, nariban i zauljen svež kupus u tanjirima. Ponekad se poslužuje i gulaš. A ako je posni ručak, bude ribe, bude čorbe.

Ožalošćena porodica koja se jedva novčano snašla i za mrtvački sanduk, na sebe preuzima obavezu traženje i kupovine prasića, vaganje, presabiranje koliko kilograma će biti dovoljno za sve prisutne „goste“.Ovo je svakako jeftinija varijanta nego kad se plaća restoransko posluženje. Skrhani bolom dovijaju se ko će svinjče da peče, ko će ga seći, dogovaraju se i pregovaraju oko cene sale, oko pića, šta je moje, šta je vaše, ko donosi, ko odnosi…ko da druge muke nemaju.

Bog da mi dušu prosti, uvek se na daćama setim scene iz filma „Maratonci trče počasni krug“ u kom Đenka kaže „Ukusan ovaj Pantelija“. To je valjda presudan razlog zbog čega na daćama pojedem samo jedan komad leba.

Svako ko je bar jednom jeo ovim povodom, mogao je zapaziti da postoje dve grupe ljudi, oni koji pojedu malo, za pokoj duše i oni koji žderu, ko da sutra ne postoji.

Viđala sam ljude koji viljškom prevrću po ovalu, tražeći krtinu. Koji komentarišu kako je prase „dobro pečeno i osoljeno“ i „kožura je baš fino krckava“. Raspituju se punih usta gde su ožalošećni kupili svinjče, kolika je cena po kilogramu. Dodaju se tanjiri sa kupusom. Od konobara traži da ih dopuni. Lupa se viljškom i noževima. Glasno se žvaće, zaustavlja se konobar, uzima sa tacne vinjak.

Ožalošćena porodica, koja uglavnom iz vrlo opravdanih razloga malo šta može pojesti, ohrabruje tiho „goste“ spuštajući im ruku na ramena da jedu i da se ne stide, što ovima zapravo dođe kao vetar u leđa.

I neretko, kako to samo kod nas biva, ovakvi ručkovi umesto da traju sat, satipo protegnu se na nekoliko sati tokom kojih se familija sita ispriča i pretrese sve što se godinama, tokom kojih se nisu videli, dešavalo. I ko je koga oženio, i ko se i zbog čega razvodi, i ko se pokazao kao kurvar, i kako su oni znali od početka da u njemu čuči kurvar i kako je neka ona jadna i kako mali Simin upisao fakultet i kako je zet Marko kockar i raspikuća i da Anđina mater boluje od raka debelog creva. Zaborave ljudi gde su i kojim povodom došli. Zaborave na bol porodice. Zaborave na meru. Na uljudnost. Na pristojnost. Dogovaraju viđenje sledeće subote kraj groba.

Ima ih i koji se napiju, kako to kod nas uvek biva gde je skup i gde je hrana. Pravdaju se glasno: „Tuga velika, pa da lakše zaboravim“, a pokojniku ni ime ne znaju.

A kada se sve konačno okonča, skoro pa raspoloženi i više od svega siti gosti, pozdravljaju se sa ožalošćenom porodicom skoro uz smeh.