Magazin

Ko je monstrum, a ko krivac u slučaju Malčanskog Berberina

malcanski berberin

Otmica 12-godišnje M.K. od strane višestruko osuđivanog otmičara i silovateljka Ninoslava Jovanovića očekivano je izazvala veliku medijsku pažnju u Srbiji. Nakon što je devojčica pronađena, a begunac uhapšen, mediji su pronašli drugu “zanimaciju”.

Ipak, toliko pitanja ostalo je bez odgovora… Na tu temu pisao je i Duško Domanović na svom blogu Nematihpara:

Otmica i navodno spasavanje dvanaestogodišnje M. K. iz niškog naselja Suvi Do, te sedamnaestodnevna (bez)uspešna policijska potraga za otmičarem i višestrukim silovateljem Ninoslavom Jovanovićem, alias Malčanskim Berberinom, iz obližnjeg sela Mlanča, teme su koje već uveliko jenjavaju u srpskim medijima i, dakako, u vaskolikoj srpskoj javnosti.

Kao u onoj staroj narodnoj, koja veli „svako čudo za tri dana“, tako je i ova „uzbuna“ potrajala taman toliko koliko je zvaničnim strukturama, s namerom ili ne, odgovaralo da se konsoliduju i da se naizmišljaju lošebajkovitih odgovora na pun kufer ozbiljnih afera, prvenstveno na Krušik, Jovanjicu, ali i na pregršt drugih više no kompromitujućih i u-zdravim-zemljama-ozbiljno-kažnjivih marifetluka u režiji vladajuće kamarile.

Gorak ukus u ustima

Od pomenutog slučaja „Malčanski Berberin“, barem za onu ovdašnju manjinu koja se još uvek može podičiti zdravim razumom, ostao je, u najmanju ruku, odvratno gorak ukus pred nekoliko poražavajućih činjenica.

Najpre pred onom koja svedoči o apsolutnoj nesposobnosti srpske policije, čijih nekoliko stotina najuvežbanijih sinova, uz najsavremeniju tehnologiju, danima nije uspevalo da do’aka jednom jedinom beguncu prosečne inteligencije, i to na teritoriji koja se maltene pedljima meri, a sve to uz „opravdavajuću“ opasku policijskog direktora Vladimira Rebića da je „potragu otežavalo to što se otmičar nije kretao“.

Rečenu nesposobnost je u svom tviter istupu ismejao čak i Željko Mitrović, jedan od glavnih i svakako medijski najuticajnijih kerbera vučićevske vlasti.

Kako inače razumeti to da jedna omanja policijska država više od dve nedelje vršlja „svaki ćošak“ po šumama i gorama jugoistočne Srbije, a da na kraju (o, ironije!) ni devojčicu ni otmičara ne pronađe ista ta policija, već da to učine meštani, slučajno, maltene u seoskoj kafani?

Crv sumnje

U vezi sa ovim, u delu misleće javnosti javila se i posve legitimna i prirodna sumnja da je čitav slučaj montiran, da je vlast iskoristila svog stranačkog (SNS) člana, što je Jovanović bio u vreme otmice, te da ga je za čitav ovaj bolan i traumatičan cirkus maltene lično izdresirala i organizovala, a sve kako bi zataškala i u zapećak sklonila pomenute svenadiruće afere koje bi ih mogle koštati ne samo fotelja, nego i slobode.

No, nećemo u nagađanja, koliko god realna bila.

Dalje, po ko zna koji put smo se uverili dokle su režimski tabloidi spremni da idu da bi narihtali svoj tiraž, kao i dokle je režim spreman da ih trpi i da ih šakom i kapom plaća budžetskim parama za kvazinovinarska nepočinstva za čije bi bezmalo svako slovo njihovi urednici i „novinari“ u iole zdravom svetu robijali dok god se s „novinarstva“ ne prekvalifikuju na kakav društveno-koristan rad.

Valja ovde postaviti i pitanje kako to da je onomad naslovna strana NIN-a izazvala zemljotres na najvišem državnom nivou, na čelu s gazdom Vučićem, iako je objavljena tek fotografija fantomsko-režimske novinske agencije TANJUG, fotografija koja je, u izdanju NIN-a, protumačena kao navodni poziv na „ubistvo predsednika“, dok će gomila tabloidnog šljama koji u javnost iznosi najgnusnije detalje o zlostavljanju devojčice najverovatnije proći uz ukor razrednog starešine.

Jakako, u paketu s potonjom opaskom ide i mahom nepostavljeno pitanje o tome ko to iz vrha policije tabloidnim lešinarima prenosi „ekskluzivne“ detalje iz iskaza otmičara, te da li će i kako taj neko ikada odgovarati i iz policije biti najuren.

Ili je najurivanje s posla rezervisano samo za uzbunjivače iz Krušika, a poligrafi i misteriozna isleđivanja samo za inspektore koji se drznu da hapse one za koje se sumnja da nisu tek tako, bez debele podrške državnog i policijskog vrha, mogli da gaje hektare marihuane u zemlji koja je toliko prostrana da bi se miris deset zasađenih biljaka mogao s jednog na drugi kraj osetiti?

Bezbroj pitanja – niti jednog odgovora

Još bezbroj pitanja, samo u vezi s narečenom aferom, moglo bi biti rođeno iz ovog šturog inicijalnog koncepta, samo kada bi pomenuta pitanja imala kome da budu postavljena i, dakako, kada bi imao i mogao ko da ih postavi.

No, jedno od onih koja ni u jednom momentu nisu ni načeta, kako u režimskim, tako i u onim koliko-toliko nezavisnim medijima, jeste pitanje o tome ko smo mi zapravo, kao pojedinci, kao društvo, kao sistem.

Elem, ukoliko smo tokom medijskog izveštavanja o otmici dvanaestogodišnje devojčice i potrage za njenim otmičarem makar jednom pročitali ili čuli komentare takozvanih „običnih ljudi“, bez obzira na to jesu li oni na gazdinoj ili (naizgled) antigazdinoj strani, morali smo se suočiti, osim ako nismo slepi, sa amazonski-nezadrživom bujicom prekih sudova, suđenja, presuđivanja, čiji bi se ključni momenti mogli ukratko ocrtati u stavovima „ubiti“, „vešati“, „mučiti“, „zaklati“, „najebati mu se majke“, „meni da je šaka dopao“…

Monstrum, zver, bolesnik, psihopata, otpad, zlikovac – samo su neki u moru epiteta kojima je u poslednjem medijskom i kafanskom „ratu“ kršten i čerečen otmičar Ninoslav Jovanović.

O njemu samom tek usput se u pojedinim napisima provukla nepuna rečenica o tome da je kao dete bio brutalno zlostavljan od strane rođene majke, koja ga je neretko za kaznu šišala do glave. O tome kako je izgledao njegov kasniji život možemo samo da nagađamo, ali je sasvim sigurno da neko ko je u najranijem detinjstvu bio surovo suočen s mržnjom, odmazdom i osvetom nije mogao sam od sebe, bez pomoći onih koji sebe ljudima zovu, u čoveka izrasti.

Ništa lakše od umiranja

Elvedin Nezirović, autor romana „Ništa lakše od umiranja“, koji se trenutno nalazi u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, u jednom pasusu knjige opisuje susret između zatvorskog sveštenika i Džonija Akera, zatočenog ratnog zločinca, masovnog ubice. Dok sede u zatvorskoj ćeliji, sveštenik, zagledan u Akerove ruke, u sebi misli, a Nezirović prenosi:

„Koliko li su samo života odnijele, upitao se. Naježio se od te pomisli, osjetivši iznenada krivicu i sažaljenje prema zatvoreniku. Koliko je samo teško živjeti s tim bremenom, pomislio je.“

U slučaju Ninoslava Jovanovića, da se vratimo u ovu ne-književnu stvarnost, nijednim jedinim migom, ni kao pojedinci, ni kao društvo, nismo pokušali da sagledamo ko je onaj koji leži iza pomenutih epiteta „monstrum“, „zlikovac“, „psihopata“.

No, to nije smetalo vaskolikoj pravdoljubivoj javnosti da narečene epitete na njega sruči. Sve to se dešava u zemlji u kojoj ogroman broj stanovništva podržava ratne zločince, makar oni bili i pravosnažno osuđeni, u zemlji u kojoj vladajuća stranka (koja je upravo zločinima zadojena) broji više od 740.000 članova, u zemlji u kojoj „pravednici“ svesrdno aplaudiraju raznim jutkama, zlostavljačima, vođama navijača, režiserima snimaka s naplatnih rampi, potpaljivačima novinarskih kuća, direktorima fabrika u kojima ginu nedužni radnici.

Ključno je ovde napomenuti da svi ovi potonji svoje zločine sprovode (ili su ih sprovodili) potpuno bistre glave, mentalno, psihički i fizički ZDRAVI, potpuno svesni zla koje su nanosili i/ili koje još uvek nanose milionima zatočenika u oboleloj i posrnuloj „državi“ Srbiji, za razliku od Malčanskog Berberina, kako su ga prozvali uglavnom medijski zaštitnici onih prvih, koji je sva svoja zlodela, očigledno, počinio u teškom mraku sopstvenih trauma i sopstvenih nesreća.

Zver u sebi

Čovek, uči nas tome prevashodno filozofija, a onda i posebne nauke o čoveku, nije biće prirode. Prostije, čovek je čovek upravo stoga što ume kontrolisati zver u sebi.

Ali šta kada je zver bolesna, a čovek prepušten jednom sebičnom, pakosnom i nadasve raščovečenom sistemu? Sistemu koji se ponajbolje ogleda u podmuklom eufemizmu zvanom – društvo.

Čak i psihijatrijski stručnjaci neretko nam govore da, prilikom susreta sa ljudima nalik Malčanskom Berberinu, možemo jedino okrenuti glave, skloniti se, ostaviti ih njihovim ludilima i bolestima.

Zar nam je uistinu bila potrebna Monika Karimanović da bismo videli u šta takvi ljudi na kraju izrastu i kakve su posledice njihovih trauma, a naših sebičnih ćutanja?

Ko ga je*e, kad je bolesnik

Sličnu temu za razmišljanje, iako u izuzetno lošem, tipično holivudskom, spektakla i novca gladnom maniru, ponudio nam je planetarno popularni film „Džoker“. No, i nakon tog filma, kao i nakon Malčanskog Berberina, najveći deo ovdašnje i svetske publike najverovatnije je odreagovao sa „ko ga jebe, kad je bolesnik“.

Možda bi valjalo da, makar na sekund, pomislimo šta bi se desilo kada od takvih ljudi ne bismo svi okretali glave, kada bismo bar delić svojih beskrajno-pravedničkih života odvojili i kadgod im se obratili sa: „Kako ste, komšija, jeste li za kafu, rakiju, čašicu razgovora?“

Da li bi nam se i tada „berberi“ i „džokeri“ okolo šećkali kao tempirane bombe?

Možda.

Jesmo li probali?

Nismo.

No, nek smo mi živi, zdravi i bezgrešni. I vazda spremni na linč, jakako.

P. S. Ko u ovome vidi odbranu zločina, valjalo bi da mu se kogod od komšija kadgod dobronamerno obrati.

Kako spavate kada znate da ste prodali novine na muci nesrećne devojčice?

17 Shares
Share via
Copy link