Magazin

Ko je među nama najveći Srbin?

srdjan aleksic najveci srbin

Kada bi vas pitali ko je najveći Srbin, šta biste rekli? Karađorđe, Tesla, Đoković, Obrenović, Dositej? Ne biste pogrešili šta god da kažete, ovo istina jesu veliki ljudi, Srbi, dakako, svaki u svom domenu ostavio je ili ostavlja veliki trag svojim postojanjem.

Ipak, ako kažemo da je Srbin čovek koji je ostavio trag u ljudskosti i kao takav i zbog toga izgubio život, jedno ime i prezime bi pobedilo sve ostale – Srđan Aleksić.

Srđan Aleksić je čovek koji je dao svoj život da bi njegov komšija, Alen Glavović, živeo, danas vaspitavao sinove, udisao vazduh i bio svedok kako je u ovom vremenu punom pošasti, greha i loših promisli uspeo da preživi čovek, i u ratu čestit i neiskvaren.

Devedesete godine nisu one koje nam idu na čast. Naprotiv. Nisam svedok pucanja, ubijanja i klanja, ali dovoljno znam, čak i iz ove naše tada netaknute ravnice, da bih mogla da tvrdim da su ratovi devedesetih naša najveća sramota.

Svet nas je gledao kako pucamo na komšije, kako drugove iz klupe ne zovemo imenom već mudžom, ustašom i četnikom. U toj atmosferi, nema nevinih, nema spašenih, nema čestitih. I ako ih ima… oni su junaci na čiju god definiciju da se oslanjamo.

E, pa Srđan Aleksić je junak. Ne zato što je njegova puška imala najveći broj ispaljenih metaka. Već zato što njegova puška nije ni pucala.

Odlučio je, tada, ovaj momak othranjen bez majke i brata, da pokaže vaspitanje na kojem ga je njegov dobri otac podigao i rekao je ono što mnogi nisu mogli: JA OVO ZLO NE MOGU!

Odustao je od toga da bude deo vojske koja je prosto od tebe tražila da se deklarišeš i eksplicitno kažeš na čijoj si strani. Da li na strani Srbina. Bošnjaka ili Hrvata. I na koga ćeš pucati.

On, opet, nije tako želeo da ostane upamćen.

I odlučio se za jednu stranu van tog strašnog spiska koji je od tebe tražio da ili teraš ili pucaš na one koji ne spadaju u druge dve grupe naroda.

Nije Srđanu tog dana, na pijaci, bilo važno da bude Srbin. Odlučio je da na taj spisak nacija stavi stavku koja naciju ne broji. I najmanje joj nije važna. Čak se, po pravopisu, ni ne piše velikim slovom, iako zaslužuje.

Bio je čovek!

Odbranio je, rukovodeći se onim što ga je karakterisalo, svog prijatelja kojeg su četvorica tukla jer su pročitali u ličnoj karti da nije na istom spisku kao oni. I suprotno onima koji su gledali svoja posla i sačuvali svoj život, Srđan je svoj za par dana izgubio.

I danas, Alen, njegov prijatelj, dolazi svake godine na njegov grob. Plače i zahvaljujemu se što bitiše na ovoj planeti. Što se sa svojoj suprugom smeje, gradi i privređuje i izvodi svoju decu na put. Na pitanje kako vaspitava svoju decu, Alen kaže: Učim ih da budu kao Srđan!

Srđan kao dobrota. Srđan kao čestitost. Srđan kao čovek.

Srđan kao Srbin. Ili barem ono što bismo mi Srbi voleli da nam bude opis.

Pravi Srbin. Čovek koji brani komšiju kada ga napadaju drugi Srbi. Čovek koji brani Muslimana jer se čovek zbog toga ne sme ubijati. I kod ovakvih rečenica, sva tri naroda koja su učestvovala u ratu devedesetih izbacuju neke cifre, pa se njima meri ko je gore prošao. Srđan je dokaz da je to sasvim pogrešno jer i samo jedan čovek ubijen zbog nacionalnosti je previše.

Srđan Aleksić je čovek po kojem su ulice u Sarajevu, Bihaću, Tuzli, Podgorici, Beogradu i, na ponos svih mojih sugrađana, i u Novom Sadu dobile ime.

Trebinje u kojem se to desilo, eto nije. Valjda zbog sramote. Nadam se da je zbog sramote. Nadam se, eto kao Srpkinja, da je nekoga tamo sramota i boji se da po ovoj strašnoj nepravdi u kojem je ubijen čovek koji je čoveka branio, ovaj grad ne ostane baš po tome upamćen.

Ako je, pak, zbog toga da se ne zapamti šta se desilo, da se ne zapamti da ljudi koji su ubili Srđana, svi osim jednog, danas tim gradom slobodno hode, ne vredi vam.

Ne vredi vam. Ima nas koji pamtimo.

Ima nas koji ćemo, prolazeći ulicom na čijoj tabli stoji ime ovog velikog čoveka, biti ponosni što ga, makar na ovaj način, čuvamo od zaborava.

I nećemo nikada prestati.

Hvala Srđane. Što si bio Srbin na kojeg pomislimo svaki put kada glasno, podignute glave, na ovaj način sebe obeležimo.

I kada vaspitavamo svoju decu da budu Srbi. Vaspitavamo ih da budu Srđan.

Malo ko zna jezivu i istinitu priču iza kultnog filma “Lepa sela, lepo gore”

50 Shares
Share via
Copy link