Nemaš ti pojma, draga moja, ko je Haus.
Za njegov lik i delo tebe su, devojčice, pripremali još kad su ti prvi put u ruke dali bajku „Lepotica i zver“.
Ili video-kasetu.
Ili DVD na kraju krajeva. Ostvarenje sna o egoističnoj nakazi koja će se preobraziti u nežnog lepotana zbog lepote tvoje duše, čije ćeš ledeno srce otopiti suzama kao što su Kaj i Gerda zbrzili Ledenu Kraljicu. Koga ćeš poljupcem pretvoriti iz žabe u princa k’o ona treća nesrećnica, ne sećam se više.
Potrovaše nas te bajke.
Haus je postao ultimate frajer Novog Doba.
Iz vlažnih snova većine žena na planeti oduvao je sve Sigale, Švarcenegere, Gibsone, Vilise i ine, pa umesto da zamišljamo kako opipavamo bicepse, tricepse i ostale cepse, blejimo u oči tipovima koji na kraju balade spasavaju svet od meteora i nas od sebe samih, mi vizuelizujemo kako obogaljeni egomanijak, posle sto hiljada okrutnih testova na koje stavlja našu dobrotu, ljubav i nerve, ne zato što je stoka već zato što „u ljubav vjere nema“ a mi smo tu da mu je vratimo, zbog nas i samo zbog nas otvara svoje u stvari predobro i veliko srce, odbacuje zlobu, sarkazam, štap i sintetičku drogu i na kraju balade odvozi nas na svom čoperu u zalazak sunca da slušamo džez.
Jeste da.
I pri tom je intuitivan, konkluzivan, deduktivan, pogleda u oči i zna šta misliš, baci tri puta lopticu u zid i pogađa dijagnozu, mnogo čita, svira klavir i opsednut je dešifrovanjem onog o čemu ti sanjaš, šta si obukla i zašto, da l’ si u PMS ili ovuliraš, plus bez muzike ne može da živi kao ni bez sapunica tipa španske i ostale serije. Verovatno da u WC-u čita herc romane.
Aha, važi. Još i da je žensko.
Dakle, razočaraću te, draga moja: uvalili ti bajku.
Ne pitaj se di je kuća těm čovéku.
Iako je svojim uletom u tvoj televizor pobrisao sve face čak iz doba „Urgentnog centra“, iako ti je zbog njega onaj ljigavac Mark Sloun iz „Uvoda u anatomiju“ postao dosadan, premda je prepiškio čak i tvog ljubimca Gajgera iz „Čikago houp“ koji skida pantalone da bi lakše mislio i takodje je malo čudan i voli džez, svira i peva, i, iako teško ti to pada, znam, čak i Jason Statham počinje da bledi kad On uperi svoj čelični pogled pravo u kameru, moram draga da te razočaram i kažem ti nešto važno:
Nemaš ti pojma ko je Haus.
Razmisli malo zašto ga voliš.
Dok je ovaj fenomenalni Britanac glumio one klipane u „Crnom Guji“, svim serijalima, budalastog princa Džordža, na primer, bio ti je smešan, da, ali potpuno neprivlačan. Zato što nije bio Haus.
Nije te podsećao na nekog posebnog: Nije ličio na tebe.
Haus je tvoj nerodjeni brat blizanac. Tvoja tamna strana Meseca. Haus je sve ono suludo, genijalno, egocentrično, surovo, uplašeno, ranjivo, osakaćeno, ružno, bolesno i kontradiktorno što čuči u tebi i skrivaš ga i od sebe same. Tvoje drugo ja koje se ne pokazuje svetu jer je nepristojno. Često i previše rizično. Tvoj gospodin Hajd u pe-em-esu. Danju Nagib uveče Ragib. Alter Ego.
Mhm.
Dakle, ako ti se neko prestavlja kao egomanijak u svom punom sjaju, nećeš ga promeniti, ostaće kreten, kad ti kažem.
Nije on Haus.
A i svakako ne znam šta piše u scenariju za sledeću epizodu.
Ne volim da odgledam serije u cugu. Fali mi ona neizvesnost i čekanje naredne.
Mada, ne verujem da će se Gregori Haus skinuti sa zlobe, štapa i vikodina.
Postao bi tako običan. A obične priče niko ne voli.
Ni obične muškarce izgleda.
Otrovali nas bajkama, kažem ja.
Svi lažu, pa i ja.
Možda je ovaj čovek najdivniji lik na svetu, a možda ga samo obožavam jer je Britanac i obožavam njegov akcenat, divno svira i peva i fenomenalan je glumac.
A možda bih želela da budem on.
Ne znam, u svakom slučaju, ovo je ono što sam ja zaključila.
Dodaj komentar