Dobro se sećam dana kada sam prvi put posetio Kliniku za psihijatriju

Dobro se sećam dana kada sam prvi put otišao kod psihijatra. Pržilo je jako, letnje Sunce, autobus je kasnio, na sebi sam imao belu pamučnu majicu znojem  zalepljenu za pršljenove, farmerice i crne patike. Nisam želeo da se posebno „sređujem”, samo mi je falilo da mi i ona kaže ono što slušam mesecima unazad: “Nije tebi ništa”.

Ljudi veruju da doteranima i počešljanima ne može da se dešava ništa loše, nikakvo, ni najmanje sranje.

Pre mesec dana školski drug je seo kraj mene u ambulanti. Leva podlaktica bila mu je prošarana ožiljcima. Kao tigrova ruka.

Rekao mi je: – Isekao sam se da bi me zadržali u bolnici, na psihijatriji, teško mi je da se kod kuće borim sa alkoholizmom i demonima. Oni to ne shvataju, samo daju lek i otvore vrata. A ja neću da otvaraju ta vrata, nego da ih zatvore, i mene iza njih, da budem siguran.

U pristiglom autobusu nije bila gužva, ali je vitalna starica sa dva cegera baš mene pitala da li je slobodno. Bila je ljubopitiva, i ja sam je lagao. Rekao sam joj da idem kod devojke koja živi i studira u Novom Sadu.
Oh! – rekla je oduševljeno i nastavila sa zapitkivanjem.

Bilo mi je nekako glupo da joj kažem da idem kod psihijatra. Verujem da bi rekla da „to“ u njeno vreme nije postojalo, ako pre toga ne bi vrisnula ko da sam manijak i pobegla sa cegerima kod šofera. Uostalom, ko da joj zameri?

Ni sebi nisam mogao da priznam da mi je potrebna stručna pomoć. Da, bilo me je sramota mene samog. Zatucanko pičkasti.

Zakovao sam se za krevet poslednjih meseci. Predao, kako psihijatri vole da kažu. Tu se odvija moj život. Nemam više želju da se budim. Кada ujutru otvorim oči, već posle dve sekunde snažan grč stegne mi trbuh. Ne stignem ni da ubedim sebe da će biti bolje, a već polako tonem u beznađe. Okrenem se onda na levi bok, ka zidu, i pokušavam da ubijem misli, jednu, pa drugu, pa stotu. Roje se neviđenom brzinom.

Na taj zid majka mi je zalepila ikonu koju je dobila u dnevnom novinama. Kada je gledam osetim kako mi srce čupa grudi, kida ih, počnem da gubim dah, guta me iznenadni osećaj panike da nikada neće biti bolje i da ludim, da ću verovatno u dogledno vreme povrediti sebe ili nekoga, to “ludaci” rade, zar ne?

Inače, imam dvadestidevet godina i živim sa majkom. Otac nas je ostavio kad sam imao sedam godina, rekao je da ide da radi preko, jer neće da se “njegova žena i sin grbave” i preko je zauvek i ostao. Majka je učiteljica. Vrlo je posvećena osoba, i meni, i đacima. Mnogo toga sam nasledio od nje. Plave krupne oči, oštre crte lica, istaknute jagodice. Više od svega, naglašeno idealizovanje, preosetljivost i osećaj za pravdu.

Živimo od njene plate, jer ja trenutno ne radim. Od kada sam završio školovanje, konkurisao sam na stotine radnih mesta, bio pozvan na sedam, i nigde dovoljno dobar da bi me zaposlili. Uvek je neki kurac meni navodno falio, radno iskustvo, bolji rezultati na testovima, jače ili labavije karakterne crte.

Diplomirao sam na Fakultetu tehničkih nauka u Beogradu. Prosečna ocena 9,8. Pet godina tavorim u kompjuterima Biroa za nezaposlena lica. Nikom, biće, ne trebam. Od „preko“ se gnušam, mislim da i znam zašto.

Vredan sam i borio sam se, na svoj način. Nisu mene njihova odbijanja sputavala. Radio sam kao konobar dve godine u jednom restoranu. Posluživao sam jela pred one koji mi nisu davali šansu u svojim firmama, ali su imali dobar apetit i užasno glasan smeh.

Majka me je naučila da kuvam. Ona je često dolazila sa posla umorna, pa sam voleo da spremim večeru ili ručak za mene i nju.
Radio sam i na građevini. I u jednom pogonu gde se pravi pet ambalaža. I u kafiću. I sve vreme sam konkurisao i nadao se. I tražio preporuke. I odlazio bez poziva da se ponudim ko kurva, da im ostavim svoju biografiju… Ali, ništa.

Mada sve ovo i nije presudno uticalo na moje stanje.

Majka se razbolela. Opipala je kvržicu na desnoj dojci jedno veče. Operisana je hitno mesec dana nakon toga. Mislim da su joj odstranili dojku.

Ona mi to nije rekla, već sam zaključio po njenom pogurenom držanju kojim je sakrivala asimetriju grudi, i velikim džemperima koje do tada nije nosila. Kosa je nestala sa njene glave.

Pa, ipak bila je toliko lepa.

Neuporedivo lepša od onoga kako sam tada počeo da gledam na život. Svako veče, kada bi ona ugasila svetlo u svojoj sobi i pritvorila vrata, izlazio sam na terasu, gledao u nebo i vrtio po glavi pitanja zašto ona, zašto bilo ko, pa zar nije svojim životom pokazala da je dobar pastir, zar nije previše već boli dobila, pa gde sad još ovo na njene grudi…

Nisam mogao da nađem nijedno prihvatljivo opravdanje, ako ono za ovakve situacije i postoji. Pljunuo sam na Boga, što verovatno nije bio mudar postupak, ali sam tada digao ruke od svega, pa i njega.

Jer, nije bilo fer. Jednostavno, nije.

Gadan je osećaj kada po sunčanom danu, dok ceo grad juriša na plažu i kupanje, ti ulaziš u sivo zdanje psihijatrije, da tražiš pomoć jer si „slab ko pička“ da pobediš stvarnost. I dok su drugi slušali smeh devojaka po kafićima i ulicama, ja sam slušao sablasni smeh ljudi koji su zalutali u vremenu, prostoru i sopstvenom životu. Njihovi radovi vodenim bojama bili su izloženi u velikom holu, i po neki suvenir od konca i perli. Nije baš bilo mnogo sunca na svim tim okačenim crtežima. Malo, malo pa siv oblak, i kuća.

Majka je preko nekih svojih poznanstava sredila da dođem baš u bolnicu, u sobu psihijatra koji je dežurao tog dana.

Sedela je na stolici kraj kreveta. Čupava, razrokog pogleda. Dva sata i duže pričao sam joj sve, i važno i nevažno i sve što mi je padalo na pamet. Otkrio sam joj da sam do sedme godine mokrio povremeno u krevet i da sam tada obično krišom sam menjao posteljinu.

I da me je pre osam dana ostavila devojka i da je tom prilikom izjavila samo “Previše je tuge u tvom životu za mene”, da se ponekad plašim da ću da uradim sebi nešto, čisto da vidim da li sam sposoban za to, i da želim da verujem da nisam lud, ali da se trenutno baš tako osećam, da ne listam novine, i da mi svi izgledaju srećnije, nasmejanije, mirnije od mene.

Ona me je samo slušala, mirno, bez naglih pokreta, klimala je glavom blago i na način da me ohrabri, kao da je svakim klimom govorila “sve je to normalno”. Valjda je to bio njen način da me skroz ogoli.

“Šta vas čini besnim?” – pitala me je nakon dva sata.

“Kada nas gledaju tugaljivo i sa žaljenjem. Kada se setim oca. Kada vidim sebe ovde.”

“Da li plačete?”

“Uveče uglavnom, kada vidim majku kako pogurena hoda kroz sobu u velikom, širokom džemperu.”

“Sumnjate li u sebe?”

“Nakon svih odbijanja počeo sam da sumnjam i u sebe i u put kojim idem. Zapravo, ja više ni ne znam ko sam ni koji je moj put.”

Postavila mi je još samo nekoliko kratkih pitanja. Onda se okrenula ka svom stolu. Iz džepa je izvukla hemijsku i na listu lekarskog bloka ispisala nekoliko redova.

“Preosetljiv momak koji je upoznao život, zapravo njegovu mučniju stranu. To bi, uprošćeno, bila tvoja dijagnoza. Mogla bih ti sada reći da počneš da čitaš laganu literaturu, gledaš komedije, da nađeš novu devojku, okružiš se prijateljima, nađeš hobi, da prihvatiš smrt kao deo ciklusa, ali ne mogu. Mudar si i preosetljiv momak i moraćeš uz pomoć terapeuta ili sam da nađeš način da prihvatiš život kakav jeste. Otkrićeš vremenom šta je to što te krepi i jača i toga se drži, hrani ga, jer ćeš tako i sebe hraniti… Ovo što ću ti prepisati nisu tablete za lečenje “ludila”, već samo malo duvanje u krila koja treba da počneš da koristiš”.
…

Majka je sada dobro, počela je da nosi džempere svoje veličine. Ja još ponekad ležim na levom boku, gledajući u onu ikonu.

Učim da letim, sada već sa pola doze terapije i verujem da sam možda po prvi put na dobrom putu.