Imam problem.
Tiče se posmatranja ljudi. Uspevam da za svega nekoliko sekundi zapazim sve na čoveku. Od toga kakve su mu pete, ukoliko je obuo sandale, do gustine obrva, oblika noktiju i debljine gležnjeva.
Zajebana stvar.
Onda, opet nenamerno, krenem sa pravljenjem filma u glavi. Zamišljam kako mu je u životu i probam sebe da ubacim u njegovu kožu. To stalno radim iako mi ne prija. Moraću kod psihologa.
Danas sam sedela kod prijatelja, jela sam grožđe što nam se povilo nad glavama i gledala ženu koja u blizini nas kosi travu sa malog parčeta dvorišta.
Imala je trenerku donji deo, gumene klompe i majicu s rupom ispod pazuha. Šiša se “na muško”. Liči na stamenog muškarca.
Ugasila je kosilicu posle desetak minuta i opsovala prašinu koja se podigla. Videla nas je i mahnula.
Živi sama. U nekih tridesetak kvadrata. U penziji je. Zimi loži palete koje testeriše prepodne.
Nekad me nervira jer je grlata, a onda me grize savest jer to nije razlog da me nervira.
Nervira me što me plaši. Ne ona, već ta staračka samoća i staračka rutina i staračka tuga i staračka izgubljenost u danima koju vidim.
Jednom sam je zatekla u prodavnici. Pazarila je 150 grama salame. Tražila da joj iseku na mašini. Radnica je poludela što za tako malo mora da se cima. Posle mi je rekla “jebo je parizer, treba da prste isečem zbog njenih 150 grama”.
Te večeri zamišljala sam je kako među četiri zida, sama, sedi za malim stolom i slaže na suv hleb taj parizer i uz njega prstima jede paradajz što ga je posadila pod prozorom na metru kvadratnom. Na telu joj je još uvek garderoba od tog dana. Na TV-u neki bučni rijaliti da unese zvukove i otera tišinu.
Ne znam dal se plaši što živi sama. Svakakve budale upadaju kod starica u kuće. Ne znam ni kako podnosi tu pustoš.
Njeni sinovi je ne obilaze.
Nije mi poznato zbog čega.
Samo jedna prošarana mačketina koja dovlači i društvo. Čula sam je jednom kako je psuje, ali je ipak hrani.
Danas, dok sam je posmatrala sa tom kosilicom, pomislila sam kako bih odlepila da starost dočekam sama. Oblio me je ladan znoj na pomisao da ležem i ustajem zaboravljena od svih. Da čekam da provri voda u džezvi da bih zakuvala prvu kafu i onda je ćuteći, negde oko pet izjutra, srkala u tišini. Nije priča s komšijom ista kao priča s onim sa kojim deliš život i zidove.
Mada može biti dobra zamena. Da ne umreš od tišine.
Pije lekove. Valjda nekoliko različitih. Za pritisak. Za zglobove. Za srce. I još neki organ. Žalila se poznanici tog dana koja se zaustavila kraj nje i pitala je kako je.
Radila je neke makere, tražio joj doktor i prokomentarisala da sigurno neće još dugo.
Tad sam otišla s grožđem u šaci.
Kad sam bila devojka, govorila sam ukućanima kako ću živeti 95, cepati tablić s prijateljicama u kući jedne od nas, igrati u novac, spavati s mrežicom na glavi i pomadom koju koža jedva upije do jutra. Pričala sam im kako ću nositi komplete od tvida i malu tašnicu preko zgloba. Još uvek ću se sama kretati.
Sad shvatam da je to bio moj odgovor na taj neki čudan strah od staračke samoće u kojoj zaboraviš kako ti zvuči glas. Kad ti grlo zapekne od ćutanja. Kad se prepustiš. I pomiriš. I čekaš na rezultate markera, ili neku sporu smrt.
Verujem da čovek mora uraditi nešto za života, nešto što će mu biti poslastica posle tog parizera i komada paradajza. Nešto čega će se sećati, kad njega svi zaborave. Nešto što će mu širiti pluća, kad ona već počnu da se skupljaju. Nešto što će mu grejati krv, kada ponestane paleta. Nešto što će mu donositi mir, kada od tupih gluvih zidova i tišine oseti nemir.
Mora uraditi nešto zbog čega će mu biti lako da ode, kada dođe vreme za to.
To ne mora biti ništa ogromno za druge, ali mora biti planina za njega.
Mogla bih da je pitam sledeći put da li ima takvu planinu.
Volela bih da mi kaže “da”.
Dodaj komentar