Veliki ispraćaji u vojsku, gde se danima terevenči, peva, pije, jede i slavi, tradicija su koja ne jenjava u Srbiji. Navikli smo da se pod šatrom slavi ispraćaj sina jedinca, ali zabeležili smo i jedan potpuno nesvakidašnji slučaj.
Željko Stojadinović iz mesta Kloka kod Smedereva je, verovali ili ne, umesto sina, ćerku Katarinu (19) prvog septembra ispratio u kasarnu u Sombor! Priredio joj je ispraćaj za pamćenje.
Kao pravi domaćin, Željko je 27. avgusta svojoj ćerki napravio veliko slavlje koje je trajalo čak pet dana i o kom se i dan danas priča. Kako kaže, Katarinina velika želja bila je da ide u vojsku i njemu nije ostalo ništa drugo nego da je podrži.
– Iako sam se, kao i svaki otac, plašio kako će se ona tamo snaći, čak sam i pokušavao da je odvratim od te odluke, ona je ipak čvrsto rešila da štikle zameni cokulama. S obzirom da je prošle godine, kada je napunila osamnaest godina, bila korona, želeo sam da joj ovim ispraćajem nadomestim proslavu punoletstva, pa smo u četvrtak počeli da slavimo ispod šatora, nastavili u petak, zatim u subotu u restoranu, pa u nedelju i ponedeljak ponovo kući – priča Željko za portal Nova.
Mlada Katarina odlučila je da služi državi pod oružjem, a u njenom domu orila se pesma, gostilo se i slavilo, po starom srpskom običaju ispraćaja, pomalo zaboravljenom otkako je služenje vojnog roka postalo dobrovoljno.
– Imali smo oko 230 ljudi koji su sa nama slavili ceo dan, okretalo se devet jagnjića, točilo se pivo, ma fantastično je bilo! Bilo mi je puno srce kada sam čuo one prave, srpske, vojničke pesme koje su pomalo zaboravljene, pa sam se pitao da li će uopšte orkestar znati da ih svira, međutim, znali su i bili su odlični. Ali kad su otpevali pesmu „Ti si ćerko, tatin sin“, plakao sam kao dete od sreće. Pomalo tužan i uplašen, ali i ponosan što je moja Katarina odabrala da služi državi.
Pored ćerke, Željko ima i mlađeg sina koji se već sada izjasnio da ne želi da ide u vojsku.
– Eto, on je muškarac, a uopšte ga ne privlači oružje. Katarina je jednostavno takva osoba, tokom celog detinjstva uvek se isticala i borila, ako bi sin nešto pogrešio, ona bi tako mala znala da ga kritikuje i da ga usmeri na pravi put. Moji roditelji, a njeni baba i deda su još uvek u šoku jer su bili ubeđeni da će Katarina odustati. Međutim, ona je tvrdoglava i odlučna devojka, prema tome, nije mi ostalo ništa drugo nego da je podržim i dam zeleno svetlo – priča ponosni otac.
Katarina je za svoj ispraćaj nosila smaragdno plavu haljinu, a Željko nam priča da joj uopšte ne pada teško što je zamenila maslinasto-zelenom uniformom.
– Ona nosi štiklice, lakira nokte, pravi frizure… I baš sam je pitao da li joj teško pada što se odrekla svega toga, međutim, ona kaže da je čitav život čekala na ovo. Odavno je pripremila sve papire, prijavila se za služenje vojnog roka i ja sam sve mislio da će odustati u nekom trenutku. A kad je stigao poziv, svi smo bili zatečeni. Porodica je počela da me pritiska da razgovaram sa njom i pokušao sam, ali odmah je na početku razgovora rekla „Tata, odlučila sam. Idem u vojsku na šest meseci, posle ćemo videti šta će biti. Neću da slavim punoletstvo, ali hoću ispraćaj u vojsku“.
Tako je i bilo. Katarina je ovim potezom ustvari poslala poruku svim devojkama koje možda u sebi gaje taj odbrambeni duh, da slede svoje snove, da se prijave i da ponosno služe državi. Pored porodice, Katarinu su podržali i njeni prijatelji koji su do samog kraja nadali da im drugarica ipak neće otići u vojnike.
– Katarina ima sjajno društvo, zaista. Svi su došli na njen ispraćaj, igrali i pevali sa njom, pomalo plakali, a kada je posle nekoliko dana, trebalo da je vozimo u Sombor u kasarnu, i oni su krenuli su nama. Pozdravljali su se pola sata, taj dan je bio i tužan i srećan. Sigurno će im nedostajati i njihovi izlasci i druženja, ali šta je, tu je, vojska zove – kaže njen otac.
Top lista vojničkih pesama za slučaj da vam iznenada stigne poziv za vojsku
Dodaj komentar