“Majka plače, ocu suze liju, svog jedinca prate u armiju”, nekad se pevalo po više puta na stotinama ispraćaja u vojsku, a onda su ova i bar još 1.000 sličnih pesama poslate u istoriju 2010. godine. Tada je ondašnja Vlada Srbije donela odluku o ukidanju obaveze služenja vojnog roka. A bez toga, nema ni masovnih veselja kad momak odlazi u vojsku.
Deceniju kasnije, tačnije pre koji dan, ministar odbrane Nebojša Stefanović govori o “donošenju odluke o eventualnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka”.
Da li to znači i eventualno vraćanje starih numera za ispraćaje?
U jesen 2010. godine razgovarala sam sa muzičarima o tome koliko će pesama nestati ukidanjem obaveze služenja vojnog roka.
Rekli su mi oko 1.000, neki su tvrdili i 2.000.
– Te pesme i ta veselja su deo našeg mentaliteta. Govore o tome šta narod misli na temu- kako se postaje pravi muškarac, koji je zaštitnik domovine, majke, devojke ili supruge. Te pesme govore o prijateljstvu, o istrajnosti i vernosti. Šteta što će nestati – pričali su mi muzičari 2010.
I svi su bili saglasni da je cilj tih namenskih, za ispraćaje pravljenih pesama, direktan pogodak u srce.
“Mete” su najčešće bili majka, otac, sestra, devojka, pa prijatelji. Pravljene su tako da majka bar zarida pred svima jer joj sin kaže “pevaš majko, a suze ti liju, svog jedinca pratiš u armiju”, pa onda je on teši sa “ponosan sam stara majko, sutra idem u armiju, biću vojnik i čuvaću, svoju dragu domovinu”.
Kada majka, sva uplakana, okiti muziku “puca” se na oca jer “otac čuva svoj ponos pred sinom, al’ ne moze suze da sakrije, svoje suze pomesane s’ vinom”. Kada i otac okiti muziku, red je na familiju, objasnio mi je pre 11 godina muzičar Zoran Jovanović.
– Na ispraćaju je znalo da bude od 300 do 400 gostiju. Samo roditeljima se sviralo sat ili dva, dok se pošteno ne isplaču. Onda familija, pa vojnik jer “veseli se mlad i stari, došla braća i drugari, došli da se provesele, da mi srećan put požele”. Onda red pesama o devojci. Koje pesme, zavisi od toga da li je ona prisutna i da li se zavetovala vojniku na vernost – pričao mi je tada pevač Zoran.
U svim pesmama, od onih starih pola veka do tadašnjih, devojka plače, “a bela bluza sva mokra od suza”. Vojnik odlazeći u očaju obećava i prsten kad se vrati. Plaši se samo da ne bude kasnije “drugovi mi stari pismo pisali, da me moja draga ne voli”. Plaši se da će za koji mesec naručivati “lepo priznaj, pa ću biti blaži, ko te ljubi dok sam ja na straži”.
Harmonikaš, Saša Pavlović, te 2010. mi je pričao da su pesme mnogo puta dovodile do “nategnutih” situacija.
– Kad neko naruči “Ko vojniku ljubav krade” neprijatno je i devojci i drugovima. Najneprijatnije, ipak, bilo mi je kada sam svirao na ispraćaju na kome su roditelji krili od familije da im sin ide na civilno služenje u grad pored njihove varoši. Stideli su se što jedinac neće nositi pušku, a mi bijemo “ja sam vojnik mlad”, “Vojsko moja”, “kad u vojsku ja polazim”. Zbog toga mi je drago da su se domaćini preorjentisali na “dopraćaje”, jer kada se vojnik vrati nema plača, tuge i sumnje u neverstvo drage. Ipak, nema ni pravih vojničkih pesama – pričao mi je tada harmonikaš.
U pesmama o odlasku u armiju vojnik uvek ustaje u cik zore i uvek putuje vozom.
Njegova majka nije glavni lik tek tako. Povezivanje majke i vojnika u ovim pesmama je izjednačavanje majke i domovine, kažu etnolozi uz napomenu da je to odjek spartanskog shvatanja da majka odgaja sina za rat. Lik devojke vojnika u pesmi se našao kao podsetnik da on treba, bar se nekada tako očekivalo, čim dođe iz vojske da se ženi.
U pisanju i komponovanju vojničkih pesama nisu se oprobali samo stari “narodnjaci”. Ovakve pesme imale su i grupa “Magazin”, “Nervozni poštar”, “Riblja čorba”, Đorđe Balašević.
Današnji muzičari sumnjaju da bi se ove pesme, ako bi opet bila uvedena obaveza služenja vojnog roka, mogle tek tako vratiti na slavlja. Vreme je pregazilo i kompozicije i stihove i neke emocije zbog kojih su pesme nastale i pevane.
Možda bi ih naručivale dede i babe vojnika, ako bi današnji muzičari znali da ih odsviraju i ako bi pevači mogli da ih onlajn pronađu.
Ili bi nastale nove pesme.
Kako bilo, ministar odbrane Nebojša Stefanović pre koji dan rekao je da još nije doneto bilo kakvo konačno rešenje o eventualnom vraćanju obaveze služenja vojnog roka u Srbiji, a da će se u donošenju odluke voditi isključivo računa o tome da li bi to bilo korisno za Srbiju, njene građane i vojsku, preneli su mediji.
Dnevnik vojnika iz Vulinove klase: Neće nas niko napadati, nemaju više šta da nam uzmu
Dodaj komentar