natasa-bekvalac-gresnica
Magazin

Kako možeš da se sprdaš sa batinanjem Nataše Bekvalac?

Jer to nije samo Nataša Bekvalac. To je i neka Ana. Jasna. Vera. Danijela. Marija. Sonja.

To nije samo nečija žena, već i nečija sestra, majka, tetka, ćerka…

I to nije samo pevačica. To je i neka pravnica. Kuvarica. Sekretarica. Domaćica. Prodavačica. Medicinska sestra.

To ovog trenutka, dok čitaš, može biti bilo koja žena i tu njeno ime, njeno zanimanje, njene godine, prošlost, njene želje, njena familija, njen novac, njeni prethodni muškarci, brakovi, njen luksuzan ili manje luksuzan stan… nemaju nikakvu važnost. To je ŽENA čije telo prima i trpi udarce muškarca, po glavi, po stomaku, po usni, po mišicama, po grudima, po rani… da poplavi, da otekne, pukne i prelomi se.

Nasilje nikad ne može imati opravdanje i svi oni koji su u komentarima ispod vesti da je tek porođenu Natašu pretukao muž, napisali “tako joj treba”, “sledeći put će bolje birati”, “gde je požurila sa udajom”, “hej, ženo, imaš li mozak”, “što je ovaj uopšte ženio, kad je poznato kako je nasankala Ikodinovića”, “sad će na scenu mlađi, romantičniji, lepši”…. treba da se zapitaju imaju li mrvu čovekoljublja u sebi ili su kopirani Luka Lazukić?

Ko si ti koji pravdaš nasilje nad ženom, jer ima dva braka iza sebe?

Koja si ti koja možeš da kažeš “drugi put gledaj s kim se petljaš kokoško”? (važno da si ti čestita i nevina)

Ko si ti koji misliš da je zaslužila batine “jer je bila sa Ćazimom”?

Ko su ljudi koji mogu da kažu da će Nataša sad da nekom “utrapi žgebče i ode na Ibicu da se oporavlja”?

Odakle vam pravo da pravdate nasilje prema nekim vašim ludim merilima?

Nasilju se ne može i ne sme gledati kroz prste. Ne može da u slučaju Nataše bude opravdano, a u slučaju na primer tvoje mame ili sestre ili ćerke neopravdano.

Nema kod nasilja malo može, malo ne može.

Nasilje je nasilje. I udarac je udarac. I telo koje ga prima je telo. I krv koja krene iz njega je krv. Modrica je modrica bez obzira na čijem telu je nikla.

Tu ne sme da se pravi razlika.

Odsekla sam se kada sam pročitala “udarao je pesnicama po rani od carskog reza”.

Kakav monstrum od čoveka. Kakav slabić. Kakva ruina.

Šta god da se tu noć dogodilo u njihovom stanu (iskreno briga me koliko je luksuzan, gde se nalazi i koliko ga je platila) ne postoji opravdanje za nasilje nad ženom.

Porodila sam se prirodnim putem. Tri kopče, Rana bolna, otečena, pulsirajuća. Ne možeš da se okreneš, ni levo ni desno, ni nikako. Da se jače nasmeješ. Nakašlješ. Kineš. Guraš među bedra neki smotuljak od peškira ili jastuk da umiriš bol, da lakše zaspiš. Krećeš se jedva, stiskajući guzovima mrežasti uložak veličine svadbarskog stolnjaka, misliš rašićeš se na sred bolničke sobe.

Misliš da će brzo da prođe. Čim dođeš kući.

A ono traje bar još petnaest dana. I duže.

Preseli sad tu ranu na stomak. Na mnogo veću dužinu, dubinu. Operacija u anesteziji.

Bol petoduplo jači. Oporavak duži. Zarastanje sporije.

I na svu tu bol i umor tela, dodaj još rovitu glavu i dušu koje se nakon devet meseci drugog stanja, navikavaju na novo, neko “treće stanje”.

I probaj, ali samo na kratko, da zamisliš muškarca koji udara takvu ženu (koji udara ženu uopšte!). Kako joj pesnicama produbljuje bol, kako ga tek zaraslog rašiva, kako je čupa za kosu, vuče po stanu, malo mu ruke, pa koristi i noge. Jer pičke ne biraju sredstva! A devojčica, tek stigla na ovaj svet, spava u susednoj sobi, dok tata tuče mamu.

I probaj sad da zamisliš bol te žene, ne samo fizičku, već onu goru, duševnu, ona koja se nikad u celosti neće zalečiti. Jer nema mučnije stvari od duše koja krvari, na njoj nikakve kopče i zavoji ne zaustavljaju odliv, vreme ne rešava stvar tako brzo.

I probaj sad da shvatiš, da Nataša nije jedina. I da ovo nije samo Natašina priča!

Probaj da shvatiš da svakodnevno batinanje trpe i neporođene i porođene žene. I mlade i stare. I bogate i sirote. I učene i neučene. I u prvom i u trećem braku.

I probaj da shvatiš da je naš sistem u golemom ‘urcu, jer može nasilnika da pusti, posebno nakon što u policiji nadmeno izjavi: “Koliko ćete da me zadržite? Imam neka posla!”

Sećam se priče jedne žene koju je muž godinama zlostavljavao. Pred decom. Pred Bogom. Pred svojom savesti (koju očigledno nema). Zaključavao je u podrum. Pretio ako ga prijavi. Ucenjivao. Ubijao psihički, više nego po telu.

I onda, jedne večeri, posle teških udaraca, ona konačno skupi snagu zalutalu u nekom delu tela koje još nije ubio, da pozove policiju dok je on bio u kupatilu, verovatno da piša posle uzbuđenja.

Policija dođe, dva muškarca. Sednu za trpezarijski sto. Sedne i on sa njima, znaju se, mesto je malo. Ona stoji u dovratku kuhinje, posmatra, srce joj bubnji. Misli sad je gotovo. Odvešće ga. Zatvoriće nasilnika. Sve će shvatiti, kad izađe pred njih sa krvavom usnom.

Videli. Rekli “a-uu”. Usuli sa nasilnikom još po jednu, domaću, šljivu. Nategnuli. Težak dan danas. Svi nešto poludeli.

Ona kuva kafu, tražili panduri.

Meša je po džezvi i polako shvata. Ruke joj se tresu. Čuje:

“Nemoj više, jebo ga ti, ako si nervozan idi bre malo šutaj loptu, negde na rekreaciju. Nemoj na ženi da se istresaš, vidi kako je dobra domaćica”.

On kao obećao. Zagrlio je modru pred njima.

Oni otišli. Ona opet dobila batine, još teže, drugi minut nakon što su izašli iz kuće. Ni svetla na autu nisu još upalili.

Napustila ga s decom mesecima kasnije. Pobegla u Sigurnu kuću.

Sad je dobro. Fizički. Za dušu ne znam. O tome se ne priča.

Nemojte se zato zajebavati kad komentarišete nasilje nad ženama. To nije stvar za zajebanciju. To  nije stvar koja se rešava šutanjem lopte na livadi ili rekreacijom vikendom. Ne može da se spere šljivovicom niti domaćom jakom kafom. Posebno ne pandurskim savetima “ajd nemoj više” i obećanjem “ok, neću”.

Ne postoji nijedan razlog da udariš ŽENU, bilo da se ona zove Nataša, Marija, Sanja, Ana, Jovana, Jelena, Slavica. Bilo da ona peva ili ne. Ima para ili nema. Rodila ti je dete ili nije. Krvari ili ne. Gruba je ili nije. Voli istetovitrane muškarčine ili ne.

Nemaš pravo na to! Iako će te sistem zavarati, jer u ovim slučajevima više daje vetar u ruke, nego što ih zavezuje.

Ovo je, kaže tužilaštvo, SAMO lakša telesna povreda.

Valjda treba da je pretuče do neprepoznavanja i polomi sve u telu spojeno da bi ga stavili iza rešetaka.

Ceo ovaj slučaj, ako ga seciramo precizno i pogledamo šta je unutra, nedvosmisleno pokazuje u kakvom žalosnom društvu živimo.

I da još dugo nećemo odmaknuti od nulte tačke.

NA LOMAČU! Svi prošli i budući gresi Nataše Bekvalac

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

U ovom polju je oglasni blok koji može izgledati napadno i ružno. Ako uzrokuje loše iskustvo, izvinte zbog toga. Privremenog je karaktera Skrolujte ispod za još tekstova. 
loading...

Share Follow Tweet Share Share