Kako su ubili Duška Radovića

Duško Radović umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Savladala ga je teška bolest, ali mnogi zaboravljaju šta je tome prethodilo.

Među brojnim citatima Duška Radovića, legendarnog pisca, pesnika, voditelja, omiljenog mrguda i čoveka koji je najlepše voleo Beograd, naći ćete i njegov odgovor na ponudu da mu se vrati emisija „Beograde, dobro jutro“ na Studiju B, nakon što je ukinuta iz političkih razloga.

Mali čovek sa radija

„Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme”, objasnio je Radović u svom maniru.

I sigurno nikad ni sam ne bi priznao da se iza tih reči krije pravi razlog njegove smrti.

U tekstu pod naslovom „Kako je ućutkan Duško Radović“, Ekspres je podsetio na atmosferu i događaje koji su doveli do njegovog povlačenja.

Kako se navodi, „gašenju” Duška Radovića, prethodiće, po sudu Partije, veliki i svakim danom sve veći broj “nepodobnih” političkih aforizama kojima je urbana legenda budila pospane Beograđane ušuškane u prividni spokoj osamdesetih.

Deca političara i deca fudbalera

Duškove opaske i aforizmi posebno su smetali Ivanu Stamboliću, prvom čoveku Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, i generalu Nikoli Ljubičiću, predsedniku predsedništva Srbije. Po nekim izvorima, „kap koja je prelila čašu“ je bila Duškova rečenica: „Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih”. Po drugim: „Kada više ne bude ni vas, ni vaše slave, ni vaših privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je bilo„. U svakom slučaju, Radovićeva emisija postala je glavna tema partijskih sastanaka i 1983. emisija je ugašena.

Slušaoci su se pobunili, zvali redakciju, protestovali… Stambolić je bio uporan, i pretio da će „ugasiti i Studio B, ako treba”. A Duško je shvatio da je pametnije da se povuče.

Kad su shvatili da partija ukidanjem Duškove emisije ima više štete nego koristi, krajem 1983. održan je sastanak na kome su se našli odgovorni ljudi iz Studija B, sam Duško Radović i Ivan Stambolić koji je ponudio da Duško može ponovo da započne svoju emisiju. Ali, tad je bilo kasno, sve što je Duško imao da kaže na tu temu je da – nije na dugme.

Ja više neću govoriti

– Kad nije mogao da radi, rekao je: „Ja više neću govoriti!“. Posle su mu neki političari, narod je to tražio, rekli da radi, a on nije hteo. Nije želeo da se prilagođava ukusu onih koji su protiv njega. Rekao je da hoće u penziju, lakše mu je bilo da sebe iz javnosti povuče, nego da povuče reč. On jeste i vodeći pesnik za decu, ali nije čovek koji se igra sa: uzimala-davala, sa mačkama spavala. Nije on ni aparat da se uključuje i isključuje na dugme. Ne zna se šta je tačno rekao baš tada, možda ovo: „Lako je vama, vi živite, po vašem mišljenju, dobro. Mi bismo, po vašem mišljenju, morali živeti još bolje, ali nam smeta naše mišljenje“ – ističe Milovan Vitezović, koji je u Večernjim novostima pisao o „Malom velikom životu Duška Radovića“.

Međutim, to „ućutkavanje“ mu je mnogo teže palo nego što je dozvoljavao da se primeti.

Ko izbegava da umre…

Posle ukidanje emisije se ozbiljno razboleo.

– Duško je već u to vreme bio bolešljiv, a onda su ga stres i šok zbog ukidanja emisije dotukli. Razboleo se. Nismo odmah znali o čemu je reč. Dobio je upalu produžene kičmene moždine, bolest koju izaziva jak stres. Lekar je to objasnio Brani Crnčeviću. Ispričao mu je da je i Aristotel Onazis umro od iste bolesti koju je dobio kada mu je sin stradao u avionskoj nesreći. Lekar je rekao Brani: Kad Onazisu koji ima milione nije bilo spasa, teško da će i Dušku. Polako se gasio na naše oči – ispričao je njegov brat, Brana Radović.

I Milovan Vitezović ga je video posle teških operacija. Izgubio je snagu, ali ne i duh – čak i na samrti je u svom maniru izbacivao životnu mudrost upakovanu u duhovite komentare.

– Pokušao sam da mu kažem da dobro izgleda. Nije mi to dopustio – crnohumornim rečima: „Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnosti„. Zanemeo sam, tako, da je njemu bilo neprijatno! „Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. Tu je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam to pobrkao. Sada me leče“.