Malo je falilo da i on, poput mnogih kolega „u belom“, ostavi rodno Užice i otisne se u beli svet sa nadom da će pronaći posao u struci.
Ipak, 30-godišnji fizioterapeut iz Užica odličio je da ostane u rodnom gradu, a onda je svet došao kod njega, ali ne zbog medicinskih problema.
Dosanjani „srpski san“
Pirografija je grana umetnosti kod nas malo poznata, a još je manje majstora ovog zanata. Jedan od njih je Ivan Đurić, Užičanin i školovani medicinar koji je dosanjao srpski san: “Zarađivati u inostranstvu, a trošiti u Srbiji, pritom odmoriti se kad ti je želja i sam organizovati svoje vreme”.
Ivan je, čekajući zaposlenje, volontirao u užičkoj bolnici kao fizioterapeut. Već je uveliko ubedio sebe da je vreme da se mane ćorava posla i otisne u inostranstvo u potazi za radnim mestom za koje ima diplomu.
A onda je, na jednom pauzi na kafu tokom smene u užičkoj bolnici, od koleginice – volonterke čuo za pirografiju. Sam spomen da se radi o crtanju, a kome je on od detinjstva vičan, navuklo ga je da se bolje raspita šta takva tehnika podrazumeva.
Šta je pirografija?
– Pirografija je slikanje užarenim predmetom na drvetu, koži, kostima, tkaninama, ali ja preferiram pretežno drvo koje sam upoznao u detinjstvu praveći kipove, lukove, strele… Dve godine imam iza sebe u ovom poslu i načinio sam mnoge radove koje sam prodao u inostranstvo. U Srbiji su samo tri moja rada – priča Ivan Đurić za “Blic”.
Jedan od prvih radova – portet patrijarha Pavla je poklonio crkvi. Počivšeg patrijarha naslikao je još dva puta, oba sa željom da ih zadrži za sebe, ali je i njih darivao.
I još mnoge radove je poklonio i dalje ih poklanja, ali od nečeg se mora živeti. Posao u struci više ga ne zanima.
– Drvo se najpre ispolira. Zatim sledi skiciranje i slikanje koje radim pirografom – alatkom koja je nešto između lemilice i olovke, s tim što joj joj vrh nije čvrst kao na lemilici. Te vrhove sam pravio svojim rukama od kantal žice koja se koristi u grejačima od kvarcne peći, sve do pre neki dan kada mi je jedna američka firma poklonila profesionalni pirograf. Pojedinim radovima dodajem boju, a da bi rad delo bilo dugotrajnije važni su lakiranje i UV zaštita – priča majstor retkog zanata.
Ulazak na veliku scenu
Ivan je u ovom poslu tražio izlaz od oduvek mrskog stritnog radnog vremena i budnih očiju šefova, a našao je ulaz na veliko tržište koje traži njegove crteže na drvetu. Tako je dosta svojih radova prodao u Ameriku, Britaniju, Australiju, Holandiju.
Za pirografiju je važan izbor drveta, a najbolje su se pokazali i najviše se traže lipa, breza i topola.
-Prve crteže na šperploči sam prodao za 100-150 evra. Vremenom sam se izveštio, pa su i moji radovi postali traženiji samim tim i skuplji. U inostanstvu prodajem radove za 200-400 evra a u Srbiji je tražnja veoma mala i retko ko je spreman da ponudi više od 100 evra. A opet, zbog zahtevnosti posla i materijala jeftinije se ne može. Stranci najviše vole potrete životinja, pogotovo pasa, – nastavlja Užičanin.
Nedavno je na drvetu oslikao i Emira Kustruricu i rad mu poklonio. Reditelj je, kaže, najavio mogućnost saradnje na umetničkom polju na obostrano zadovoljstvo.
Skupo plaćena greška
Kao početnik Đurić je napravio veliku grešku koja ga je skupo koštala. Njegovim znanjem kitili su se drugi.
-Fotografije svojih radova sam kačio na fejsbuk, a one su završavale u ponudi nekih drugih, nepoznatih pirografa koji su ih plagirali i nudili kao svoje. Zato sad svaki crtež obeležavam svojom markom, pirografom na kojoj piše moje ime – veli Ivan Đurić.
Iskrena priča iz BiH: „Dok ja vozim viljuškar, oni sede u kafani i smiju mi se“
Dodaj komentar