Kada se iz princeze pretvorimo u Pepeljugu

Maja Vasić je Novosađanka, piše iz ugla zaposlene majke i supruge koja radi od kuće, ima ujedno iste obaveze kao i ostale žene. Takođe je i član Udruženja „Roditelj“. Njen blog bi trebalo da pročita svaka žena kada napuni 30.

Nikada nisam volela princeze, ni u bajkama, ni na maskenbalu. Nisam volela ništa što je utegnuto i savršeno jer mislim da tako nešto ne postoji. Ali, uvek sam s poštovanjem gledala devojke koje su u stanju da sate provedu uređujući kosu, šminkajući se, drže dijete i izgledaju kao top modeli. Ponekad sam im i zavidela; samo na kratko jer sam svesna koliko je truda, vremena i para potrebno da se neguje ženska lepota.

Dok sam bila devojka nisam izlazila iz kuće bar bez korektora i maskare. To mi je i dan-danas navika. Volela sam jaku šminku. Nezamislivo je bilo da mi nokti budu neuredni ili da mi lak stoji tri dana iskrzan. Ruke su ogledalo žene i to mi je od malih nogu usađeno negde duboko u svest. Potrebno je tako malo da bismo bile lepše najpre sebi, pa onda i drugima.

Živim na deset minuta vožnje kolima do centra grada, a čini mi se kao da sam kilometrima daleko od civilizacije. Gledam ljude oko sebe – mlade žene i devojke. Svaka ima svoju unutrašnju lepotu. Mnoge su lepe, prelepe, prirodne, ali se na velikoj većini njih primećuju posledice teškog života i nedostatka vremena da se bave sobom. Sve mi volimo da smo lepe i doterane, ali koliko zaista pridajemo značaja tome kako izgledamo?

U jednom momentu sam i sama zaboravila na to koliko mnogo znači kada samo delić napornog dana posvetim sebi. Zapala sam u svakodnevnu kolotečinu, deca su bila mala – pelene, podoji, bljuckanje, nespavanje, ustajanje bar triput noću, tamni kolutovi oko očiju, često neoprana ili nesređena kosa, nesređeni nokti, umor… Mnoge žene će se pronaći u ovom opisu. Onda to vreme prođe. I deca sama peru ruke, sami jedu i sami se presvlače, zaigraju se, sami se uspavaju, postaju mali ljudi. A nama se vraća naših pet minuta, pa malo više od pet i privikavamo se na novi tempo. Ne znam kako je zaposlenim mamama koje jure s posla željne svog mira, jer nikada nisam radila od devet do pet. Sve ove godine sam sama birala vreme kada mogu da radim. I ne znam da li je bilo teže ostajati kod kuće uz malu decu i raditi, ili ići na posao i ostavljati ih i osećati grižu savesti što ne provodim vreme s njima.

Mama mi je često govorila: „Sve će to proći, sve će doći na svoje“. I prošlo je. I sve je došlo na svoje. P8onovo imam vremena da se našminkam, redovno odlazim kod frizera, na depilaciju, obradujem 8se ponekom krpicom ili priuštim sebi odlazak na kafu. I osećam se kao top model!

I dalje gledam žene oko mene, mnoge od njih ni nemaju posao. Po ceo dan su kod kuće i ne znam kako provode dan. Ne mogu ni da zamislim kako bih ja provodila dan da nemam svoj posao. Žao mi je kada vidim da mnoge od tih predivnih žena ne nalaze vremena da poklone sebi svojih pet minuta da bi izgledale bolje, jer sam sigurna da bi bile zadovoljnije.

Zašto se žena opusti kada se uda i rodi decu? Zašto nema vremena da stavi korektor i maskaru? Zašto su joj preče gomile neopeglanog veša od kafe i razgovora sa prijateljicom? Zašto su neoprani sudovi i neusisan tepih izgovori za to da ne može da se zavali u fotelju sa šoljicom kafe i uživa u svojoj omiljenoj seriji? Zašto stare trenerice i široke majice ne zamene suknjama i košuljama? Zato što tako same odaberu.

Sećam se jednog dana prošlog leta kada sam kretala u grad. Izlazila sam iz kuće u beloj haljinici, sa sređenom frizurom, malo šminke, nosila sam moje omiljene minđuše i narukvicu. Bila je sreda, dan kada je celo pre podne bilo samo moje, kada sam obavljala sastanke, pila kafu sa prijateljicom ili išla u šoping. Na kapiji sam srela komšinicu, nisam sigurna koliko je starija od mene, samo znam da nema više od 35 i da nema posao. Pozdravile smo se kao i obično, zastale smo da razmenimo koju reč. Ponovo se požalila da nema vremena, da ništa ne stiže, da je čeka gomila obaveza oko dece, kuće, ručka, standardna žalopojka. Onda se nasmešila i rekla: „Blago tebi, mogla bih i ja da obučem haljinu i da se malo sredim“. Rekoh joj: „“Uradi to!“. I svaka je otišla na svoju stranu. Ko zna šta je ona mislila, i ko zna da li je znala da sam u zaključanoj kući ostavila hrpu neopeglanog veša, da za taj dan imam ručak od juče, da će me sačekati sudovi kada se vratim kući i da nisam ni šoljicu kafe sklonila za sobom kada sam odlazila. Ni ja ne znam da li je ona posle toga obukla haljinu i otišla sa prijateljicom na kafu. To je njen izbor. A moj izbor je da i pored svih obaveza koje svaka od nas ima pronađem vreme za sebe.

Sve one svojim devojčicama oblače suknjice, haljinice, prave kikice i frizure, lakiraju nokte i prave male princeze od njih. Ni ne primećuju u kakve se Pepeljuge same pretvaraju i zaboravljaju da smo sve mi bile mamine princeze. Zašto ne možemo biti princeze i kada porastemo? Gde je ta granica kada se iz princeze pretvaramo u Pepeljuge i da li smo toga svesne? I ja sam bila na dobrom putu da (p)ostanem Pepeljuga, ali kao što reče moja pokojna majka, sve prođe i sve dođe na svoje. Ostanimo lepe jer je lepa žena – zadovoljna žena. A kada smo mi zadovoljne, svi oko nas to osete.

Maja Vasić je svoju prvu web stranicu napravila još 1999. i od tada ne prestaje njena strast za dizajnom i unapređenjem internet znanja, usavršavanjem. Svoje veštine prenosi i mlađim generacijama u školi kompjutera. A sa suprugom Slobodanom uspešno vodi studio za fotografiju Fotostorm.

Njen tekst „Kada se iz princeze pretvorimo u Pepeljugu“ je prvobitno objavljen na Blic blogu.