Pre tri godine, sećam se i gde i kada, jedan poznanik mi je rekao:

“Svoj život uredi da ti bude lepo, pa ćeš tako naći potreban mir”.

Onda sam mu ja zbunjeno rekla: “Pa, svoj, nego čiji?”.

Tada nisam znala da postoji mnogo onih koji su digli ruke od svog života, ali su uzeli da žive, na ovaj ili onaj način, tuđi.

Petljaju se u tuđe brakove. Podviruju pod tuđe jorgane. Otvaraju tuđe fioke, rovare po njima. Zagledaju u tuđe šerpe. Tuđe žiro račune. Zdravstvene kartone. Na svetlost lampe izdižu tuđe diplome, da vide jesu li prave ili falsifikovane.

Obrću nokte tuđe ruke da vide ima li čega pod njima.

Zadižu tuđe suknje, proveravaju čistotu donjeg veša, kao da će ga na sebi nositi.

Vire kroz prozore, izdignu se na prste ako je potrebno.

Povlače jagodicama po simsu prozora, da vide ima li prašine koju je trebalo obrisati.

Broje otpalo lišće i cokću što nije počišćeno i u džakove skupljeno na vreme.

Zagledaju muža. Zagledaju suprugu. Zagledaju ih kad su zajedno. Procenjuju koliko se vole ili mrze, šta tu štima, a šta ne.

Svaki put kada u usta uzmu nečiji život, oni se njime bave. Žive tuđe, umesto svojih dana.

Usele se u tuđe zidove, smeste na tuđe trosede i fotelje, obuju tuđe papuče, pokriju se tuđom kožom i u njoj žive. Ko paraziti.

I oni obično pojma nemaju da je to tako, i nikako drugačije.

Njima sve to deluje kao usputni, svakodnevni, normalni trač. Kome je još malo ogovaranja, tu i tamo, poremetilo bilo šta. Ljudi smo, to ljudi rade, zar ne?

Ono što oni ne znaju jeste da na taj način troše dragocenu snagu kojom bi na primer mogli rešiti neko sranje u sopstvenom životu, nagnječiti neki problem, pregaziti ga, izdići se, narasti, unaprediti sebe i dane koji su im dati.

Svaki put kada kažeš za nekoga da je promašen, pogledaj prvo sebe, proveri svoje telo i glavu, vidi ima li tu rupa koje bi trebalo popuniti. Ima sigurno.

Svaki put kada kažeš da je neko uspeo na “kvarno”, da mu sve pada sa neba, da je pod srećnom zvezdom rođen, da se udala ili oženio zbog para, dobro zaposlio zahvaljujući “vezama”… zapitaj se zašto to govoriš.

Svaki put kada blatiš i umanjuješ nečiji trud, kada ne umeš da se raduješ zbog drugog, zapitaj se zašto je to tako.

Sujeta je zajebana stvar.

Ona te koči da budeš miran sa sobom. Da rasteš u svom životu. Da ga bogatiš i ulepšavaš.

I tu se vraćam na onu rečenicu mog poznanika sa početka.

Ljudi koji žive tuđe živote, nikako ne mogu urediti svoj, jer previše snage i vremena odlazi u pogrešnom smeru. A ako ne uređuju svoj život, u njemu im ne može ni biti komotno i mirno.

Umesto zaključka:

Moj je komšija jednom toliko gledao u tuđe dvorište, da nije video kad je u njegovom buknuo požar, pa zahvatio pola kuće, jedva drugu polovinu spasio.

Šta ja imam od toga što sam dobar?!

Podeli
Jovana Kešanski
Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here