Jedina srednja škola u Beogradu čiji đaci ne moraju da nose maske je Zanatska škola na Kanarevom brdu. A kad zakoračite unutra, vrlo brzo shvatite da nije samo po tome specifična.
Zapravo, ovo je jedina srednja škola za adolescente sa smetnjama u razvoju, mlade sa autizmom, Daunovim sindromom, blagom ili srednje teškom ometenošću. I kada je posetite, ulazite u jedan drugi svet, naizgled teži, a u stvari samo ispunjen načinom života na koji mi ostali nismo navikli. Nema pisanja lekcija po tabli, diktiranja, pismenih zadataka, usmenih ispitivanja, prepisivanja, borbe za sve petice i odličan uspeh po svaku cenu.
Za ove đake škola je drugi dom. Jedino mesto pored kuće gde niko neće okrenuti glavu od njih ili ih pogledati s čuđenjem i zuriti u njih zato što su drugačiji. Mesto gde ih razumeju i prihvataju takve kakvi su, a usput ih i zaista obuče za rad.
Njima se diplome ne dele reda radi, tek da bi se reklo da su završili srednju školu, već zato što su stvarno postali zanatlije. Možda ne najbolje na svetu, ali dovoljno vešte da vas kod frizera isfeniraju, zaliju vam cveće ili pomognu automehaničaru da vam popravi kola.
Ova škola nije kao ostale, jer nisu ni njeni đaci. Za razliku od drugih vršnjaka koji se raduju kada ne moraju da idu u školu, ova deca plaču i negoduju. Najtužniji su kada, i ovako izolovani od celog sveta, moraju još i da sede kod kuće.
– Kada ih vraćamo kući zbog temperature, to su najtužniji trenuci i za njih i za nas. Njihove suze su iskrene, teške, to su jecaji koji vam stvarno paraju dušu. A kada se vrate u školu, niko nije srećniji od njih. Idu od osobe do osobe i hvale se negativnim testom. Eto, takvi su naši đaci – ponosno ističe direktorka.
Deca u ovoj školi uče za pekare, frizere, autolimare i pomoćnike autolakirera, knjigovesce, pakere, cvećare, servire. I zaista uče. Zanimljivo je kako su deca s autizmom, koja vole automatski da ponavljaju jednu istu radnju, baš zbog toga dobri knjigovesci. Njihova preciznost i fokusiranost, koja je mnogo veća nego kod ostalih ljudi, u ovom poslu je prednost i osobina koja se traži.
– Pogledajte s kojom preciznošću savijaju tabak i slažu. Imamo đake i sa lakšom i sa težom ometenošću, kao i učenike s cerebralnom paralizom. Mnogi od njih uspevaju da se zaposle po završetku škole i da budu pomoćni radnici. Za njih je to velika stvar jer tako uspevaju da budu deo ovog društva – priča nam Sofija Damnjanović, nastavnik praktične nastave.
S druge strane, na smeru za frizera uglavnom su deca sa blagim smetnjama u razvoju, ali često socijalno zapuštena. Kada smo nenajavljeni ušli u učionicu (mada se pre može reći salon), zatekli smo ih kako jedni druge feniraju, dok je profesorka išla između njih s folijom na glavi, sveže ofarbana. Žao nam je što je odbila da je fotografišemo, jer se slika toliko predanog profesora ipak retko viđa.
– Znate šta je najveći uspeh? Kada upišu školu i kada se pojave na maturi, tri godine kasnije, oni su potpuno druga deca. Ne učimo mi njih samo zanatskim veštinama, mi ih pre svega socijalizujemo. Učimo ih da budu pristojni, da komuniciraju, da se druže i poštuju. I na to smo kao njihovi nastavnici najviše ponosni – ispričala nam je profesorka s folijom na glavi.
Koliko god mislili da smo iznad njih, da smo možda superiorniji i bolji, ovi mladi ljudi imaju neprocenjivo bogatstvo – neiskvarenu čistu dušu. Njihova sreća i njihov osmeh nikada nisu izveštačeni, isfotošopirani i usiljeni. Svet prihvataju takvim kakav jeste i srećni su kada su, makar i na kratko, u njemu primećeni.
– Znam da operem kosu, da uradim lokne i da feniram. Najviše volim da feniram drugarice. Imam ih i iz osnovne škole koje dođu da ih feniram. To volim, srećna sam – poručuje za Telegraf.rs učenica s ovog smera, devojka od 17 godina koja će sledeće godine maturirati, a onda, priča nam, i odrasti, jer će početi da radi u jednom salonu.
Dodaj komentar