Kad prođe teretnjak, misliš da je zemljotres, ali navikli smo. Kad su krenuli bageri, nastala je katastrofa

Porodica Kerac stanuje u Karađorđevoj ulici u Novom Sadu skoro pedeset godina, a sada je njihova kuća, koja stoji na putu „napretka“ zbog izgradnje deonice brze pruge Beograd – Budimpešta, pred potpunim urušavanjem. Radovi koji se izvode otvorili su pukotine na zidovima porodične kuće, zbog čega su tražili rešenje i pomoć državnih organa, međutim za sada nikakvu pomoć niti nadoknadu nisu dobili.

Stariji sin Željko ostao je sa majkom invalidom u toj kući, jer nemaju kuda, dok je svoju suprugu sa detetom poslao kod ženinih roditelja. Kuću je kupio Željkov deda, a njegov sin je tu doveo Petru s kojom je dobio dvoje dece.

Kao kula od karata

Željku je četrdeseta, brat mu je dve godine mlađi i obojica su ostali na dedovini, pored pruge gde se uvek treslo, ali nikada tako da puca kuća.

– Kad prođe teretnjak sa trideset vagona punih šljunka, misliš da je zemljotres. Navikli smo, tu i tamo pojavila bi se neka pukotina, ali nije bilo ništa strašno. Kad su krenuli bageri, nastala je katastrofa. Pre nekoliko meseci, dok su nanosili zemlju na nasip, srušila mi se šupa koju sam napravio pored kuće. K’o kula od karata. Kad sam izašao napolje, bagerista mi kaže da je mislio da tu niko ne živi, vidi čovek sve popucalo, ispale cigle i naboj, odžak se nakrivio samo što ne padne. Ko može da stanuje u takvoj kući, samo sirotinja koja nema kud – zaključuje domaćin i ne krije a to je jasno i na prvi pogled, da on i majka jedva sastavljaju kraj s krajem.

Grad nas je ostavio na cedilu

– Plafon svaki čas može da nam padne na glavu, izginućemo k’o miševi. A nemamo gde…  Da spavamo napolju na minus deset, jedino nam to ostaje. Uništi nas načisto ova železnica – jada se Željko Kerac čiju su udžericu na samom kraju Karađorđeve dokusurili radovi na novom nasipu, kojim će uskoro proći nova pruga Beograd-Budimpešta.

– Bila nam je inspekcija, kažu, opasno je, svaki čas može da se sruši. Naložili su da u roku od pet dana podbočimo zidove gredama, da ogradimo trotoar i da napišemo da je opasno tuda prolaziti. Da neko ne bi nastradao ako se padne zid. A nas koji tu živimo nek zatrpa. Pa reci, je l’ to normalno – priča  dok ulazimo u dvorište trošne kućice podno železničkog nasipa.

Fasada je prepuna pukotina i rupa, ne nekoliko mesta širokih da možeš ruku da staviš.

Sklonio ženu i bebu

– Čekaj samo da vidiš gde spavamo, govori Željko i uvodi nas u majušnu kuhinju zidova izbrazdanih napuklinama. Odatle se ulazi u jednu od “kritičnih” prostorija, sobicu gde je domaćin upravo založio vatru u smederevcu, da majci Petri bude toplo.

Stara žena, kojoj je zbog dijabetesa amputirana noga, sedi na krevetu tik pored pukotine koja zajedno sa još nekoliko ozbiljnih rupa na zidovima najavljuje obrušavanje zida.

Tako su zaključili inspektori, a Željko i Petra, koji noće u toj sobi jer se jedina greje, boga mole da se to ne desi. Susednu prostoriju inspekcija je takođe ocenila kao nebezbednu i oni jednostavno nemaju gde da se sklone.

– Žena mi se porodila pre dva i po meseca, morao sam da je pošaljem kod njenih, jer smo se plašili da nam beba ne nastrada. Fali mi moje dete, hoću da porodica bude sa mnom, al’ neću da stradaju–  očajan je Željko.

Nepokretna majka

– Sada mi je najveća briga kako da zaštitim majku. Zamisli da počne da pada zid, a ona ne može da ustane… Nema protezu, nisu joj odobrili zbog kilograma, nikako da oslabi. Kako da je iznesem? Treba prvo da je stavim u kolica, a to ne mogu sam, moram da zovem brata koji stanuje u kućici u dvorištu. Dok on dođe, mama zatrpana, povređena. I ne razmišljam o tome šta  bi meni moglo da se desi, samo mi je važno da ona bude dobro.

Nevoljama nikad kraja

Petra je nasledila penziju svog muža koji je umro pre petnaest godina, dobija i nešto novca za kućnu negu, ali kad se sve sabere, jedva da imaju da se prehrane. A gde su struja, drva, lekovi…

– Nije šećer jedino što muči mamu, svakog dana uzima po deset pilula, plus insulin dva puta dnevno.  Ima ona i epilepsiju, baš je sinoć dobila napad. Uzima terapiju, kako da ne, al’ nekad ne pomaže, strašno je to gledati –  priča Željko koji je već nekoliko godina nezaposlen.

Učio je za molera, u drugom razredu napustio je školu, ali je radio sve dok nije dobio bruh.

Operacija na čekanju

– Ne smem da podižem ništa teško pa sam sve batalio. Doktori su mi rekli da moram da se operišem, stavili su me na listu čekanja, kažu, ako pukme, odeš na Urgentno i tada moraju  hitno da te prime. Ne bih baš da idem tako, lakše mi je da trpim bolove i čekam da me pozovu. Bojim se samo šta će biti s majkom kad odem u bolnicu, neće biti nikoga da je neguje. Sve radim oko nje, kupam je, spremam, perem veš, kuvam… Ona me je naučila, kaže, dodaj ovo, dodaj ono, baš sam se izveštio. I sad zamisli nju samu ovde, pa još ako kuća krene da se ruši, užas – kaže on.

Pušteni niz vodu

Išao je Željko u Gradsku upravu za građevinsko zemljište i investicije i tamo su mu rekli da je kuća u Karađorđevoj predviđena za rušenje jer će se na tom mestu graditi put.

– Ko zna kada će to biti. Za to vreme će krenuti vozovi, mogu samo da zamislim kad jurne dvesta na sat. Ako se do tada ne pretvori sve u prah, to će nas sigurno dotući. Treba li da čekamo da nas ubije rođena kuća, nismo mi krivi što stanujemo pored nove pruge. Šta smo bogu zgrešili da svi dižu ruke od nas? Evo, komšiju preko puta  iselili su još pre godinu dana, uredno ga isplatili, a kuća mu ni izbliza nije bila oštećena kao naša. Ne znam više šta da radim, nikoga nije briga, ‘ladno će nas pustiti da izginemo – završava svoju priču Željko Kerac.