Magazin Novi Sad

Od A do Š – Ove epidemije je Novi Sad preživeo; Smrtne kazne za prekršioce mera

Foto> Profimedia/National geographic

Epidemije tokom 18. i 19. veka u Novom Sadu bile su gotovo uobičajena pojava.

Prvi gradski lekar angažovan je davno, još 1748. godine, ali loše stanje sa higijenom stanovništva uticalo je da crevne bolesti i gliste u stolici budu gotovo svakodnevna realnost.

Kvalitet života bio je na izuzetno niskom nivou širom južne Panonije.

Stalni ratovi i neprekidno smenjivanje vojski ometali su gradnju trajnijih kuća, pa je gro stanovništva živelo u jednosobnim zemunicama ili od pruća pletarama. Obično su u jednoj prostoriji boravili svi članovi porodice i pripadajuća stoka.

Pri tome, prozori nisu imali stakla, a stanovnici nisu imali dovoljno znanja da, kada bi i naišli na kamen ili drvo, izgrade dom od kvalitetnijeg materijala.

Šest nedelja u istoj odeći

Međutim, još je gore što u svakodnevnom životu nisu upražnjavane higijenske navike poput pranja ruku pre i posle jela. Još je nekako bilo u formiranim gradovima, po selima je bilo očajno.

Naši stari nisu se voleli ni umivati, a po šest nedelja išli su obučeni u istu košulju i gaće. Takođe, spavali su u istoj odeći koju su nosili tokom dana.

Kada se imaju u vidu guste magle, snažni vetrovi, te previše prašine u vazduhu ove ravnice, može se naslutiti koliko su uslovi života bili nezdravi. Možda je ponajgore bilo sa vodom. Lošeg je kvaliteta, a bunari su bili plitki i slabo zaštićeni.

Ne čudi stoga što se rano umiralo. Tako Vasa Stajić piše da je 1782. godine, mada te sezone nije zabeležena nikakva epidemija, rođeno 443, dok je umrlo 679 Novosađana. Procenjuje se da je do osme godine života umiralo najmanje svako drugo rođeno dete.

Straža i kontumac

U takvim uslovima epidemije širom Panonije bile su česte. Ređale su se difterija, boginje, morbile, pegavac (tifus), malarija, skorbut, sušica, grudobolja, kolera, kuga…

Novi Sad je, ugledajući se na Petrovaradin, rano uveo praksu kontumaca (karantina), u grad se, inače, moglo ući ili izaći tek nakon stražarske provere na četiri kapije, koje su se nalazile na današnjim ulicama Temerinska, Rumenačka, Kisačka i Futoška. I pored stroge kontrole, boleštine su harale.

Tako je prva epidemija zabeležena već 1710. godine, dok je grad još uvek nazivan Petrovaradinski šanac. U vreme Rakocijevog ustanka.

Opisi oboljevanja nisu dovoljno precizni da bi se danas moglo precizirati o kakvoj je zarazi bila reč. Zabeleženo je da je te godine sahrana bilo pet puta više nego prethodne sezone.

Mitom do kuge

Sledeća ozbiljnija pošast registrovana je 1739. godine, u jeku austrijsko-turskog rata. Nakon što su Osmanlije povratile Beograd, masa stanovništva iz ovog grada je pobegla na sever i sa sobom donela i kugu.

Boljka se, inače, 1738. godine iz Erdelja proširila na Temišvar, odatle na ceo Banat, odakle u Beograd. Epidemija je savladana 1740. godine, a do tada se proširila po celoj Panoniji, čak do Beča.

Zabeleženo ja da se “od Varadina do Zemuna nije moglo proći od tela pomrlih ljudi i stoke”. Takođe, zna se da je epidemija danak uzela najviše u Bečkereku. Ovaj gradić je posle zaraze od najvećeg postao najmanje naselje u okrugu.

Kuga koja je 1794-1796 harala po Sremu doprla je i do Novog Sada, preciznije Sremske Kamenice. Habsburška monarhija je zabranila napuštanje mesta stanovanja, uvela rigoroznu, vojnu kontrolu na putevima, napokon i smrtnu kaznu za nepridržavanje sanitarnih propisa.

Ipak, dešavali su se propusti. Tako je naizgled zdrava porodica iz Iriga, uspela da potkupi stražara na sremskokameničkoj kapiji kako bi se videla sa rodbinom. Posledice su bile strašne, umrlo je 44 stanovnika sela u blizini Novog Sada.

Rat, požar i tifus

U svesti Novosađana izgleda da je najveći trag ostavila epidemija kuge iz 1831. godine. Mada su lekar i vojnici reagovali već na prve naznake okuženosti i uveli obaveznu izolaciju, međusobno razdvojenih, bolesnih i sumnjivih u unapred određeni objekat, umro je 171 stanovnik grada.

Ilija Ognjanović, prvi ovdašnji istoričar grada, pisao je da su decenijama kasnije Novosađani vreme delili na pre i posle epidemije kuge.

Kao da nesreće ratnih zbivanja tokom bune 1848-49 nisu bile dovoljne, Novosađane je zahvatila i epidemija tifusa. Došla je sa austro-srpsko vojskom koja je početkom juna 1849. pohodila grad kako bi potisla pobunjene Ugare skoncentrisane na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Sa sobom je donela i pegavac od koga je stradalo možda i više Novosađana nego od oružja i naknadnog požara.

Pri kraju devetnastog veka Novi Sad muku muči sa vodom. Bila je lošeg kvaliteta, a grad nikako nije uspevao izgraditi vodovod, dok je kanalizacija bila tek u nekoliko glavnih ulica.

Godine 1889. zabeležena je crevna epidemija, koja se ponavljala naredne decenije. Centralne vlasti iz Beča su insistirale da se izgradi vodovod, nudile su pomoć za projektovanje i izgradju, ali ovaj vitalni komunalni sistem je podignut tek nakon Drugog svetskog rata. Do tada, Novosađani su vodu zahvatali sa pumpi, pred Drugi svetski rat u varoši bilo ih je preko 900.

Navikli na zaraze

Iz međuratnog perioda zabeležena je zaraza malih boginja koja je trajala od 1919. do 1923. godine, obolelo je preko hiljadu ljudi. Da nevolja bude veća, prvih godina uporedo se odvijala i poznata epidemija španskog gripa, pa je bilo zdravstveno rizično u to vreme živeti u Novom Sadu.

Osim pobrojanih bilo je još mnogo manjih infekcija, zapravo dugo su bile deo svakodnevice. No, ako zarazni potencijal nije bio velik, nisu registrovane kao epidemije. Narod se, praktično, svikao da živi nehigijenski, sa boljkama i zarazama.

Autor: Živan Lazić/021.rs

PARTNERI SAJTA


13 Shares
Share via
Copy link