Gledam slike i snimke, žene se bune. Protiv silovatelja, zlostavljača, ponosne, ljute, besne, tužne… Ja ih gledam krišom, da muž ne vidi, kad zaspi i ostavi telefon ili kad radi pa mi sin da njegov Fejsbuk da vidim.
I onda vidim vas, divne, slobodne žene, kako se bunite što žene u Iranu pokrivaju glavu. Vidim nekad i na TV kad mogu. Pravim se da ne vidim i ne čujem a srce mi puno ponosa. I tuge neke… Borite se za ponižene, maltretirane žene, žene bez glasa. Žene poput mene.
Ja ne živim u Iranu, a u stvari i suštinski živim. Rodila sam se u jednom gradiću na jugu Srbije. Naravno, otac je bio gazda u kući, pa stric i dva brata. Ja nisam bila ništa. i Sada, sa 45 godina, ja sam ništa.
Išla sam u školu, i srednju sam završila. Nisam smela da obučem nikada ništa što nije zakopčano do grla, suknja je morala da bude do pola lista, pantalone široke, u kafić nisam smela, koncerti, bioskop, pozorište, ništa, samo kuća-škola.
Da ne brukam familiju, kažu. Kad su braća htela da mi naprave batine lagali su oca da su me viđali ovde – onde. Tukao me je po celu noć dok sam stajala mirno, ni pomislio nije da su ga slagali. Majka je ćutala. Oni su se smejali. Ja nisam plakala. Nisam smela.
Sve sam radila da zaslužim da me vole. Bila odličan đak. Na fakultet mi nisu dali, ‘što da troše pare na žensko, šta ima ona da uči da postane belosvetska’. Moje je bilo da radim po kući, da odmenim majku.
U trećoj srednje bila sam lepa, kažu, a zaljubila sam se u momka koji mi je sada muž. Bio je nasmejan, pratio me iz škole, stariji od mene 3 godine, odslužio vojsku, radio. Išli smo u bioskop, kafiće, šetnje.
Krišom smo se viđali godinu dana, a onda više ništa nije moglo krišom jer sam ostala trudna. Odveo me je kod sebe kući, u selo, tu, nekoliko kilometara od grada. Prvo je rekao mom ocu. Onda me uhvatio za ruku, srećnu, i odveo. Otac mi je psovao ‘majku kurvinsku’. Majka je i dalje ćutala.
Nisu hteli da čuju ni za mene ni za dete. U 7. mesecu trudnoće skupila sam hrabrost i pare za kartu za autobus koje sam sklanjala od kusura iz prodavnice i pod izgovorom da idem kod ginekologa otišla da ih obiđem. Nadala sam se da će ih pogled na moj stomak i moja ljubav otkraviti.
Zatekla sam majku u bašti. Okrenula je glavu i nastavila da srkuće kafu kao da nikog nije videla. Ušla sam u kuću i zatekla oca. Bio je pijan, kao i uvek. Uspela sam da izgovorim „Tata…“ kad se obrušio na mene. Pesnicama me je tukao po glavi i licu a ja sam samo rukama pokušavala da zaštitim stomak i bebu, skupljena u uglu kao miš.
Ponavljala sam „Nemoj, tata, molim te“ dok je on urlao da sam kurva koja ga je osramotila i gubi se iz moje kuće i da ne vidim ni tebe ni tvoje kopile ubiću te, oboje ću vas ubiti, sigurno ćeš da rodiš kurvetinu kakva si i sama…braća su došla i kad su me videli izašli su iz kuće i ostavili me da me ubije, ako Bog da.
Majka me je čula, i mene i njega. I nije ušla u kuću, i nije rekla ništa. Pila je kafu mirno i spokojno u bašti, baš kao da se ništa ne dešava. Ni dan danas ne znam kako sam izašla iz kuće i dvorišta, krvava i trudna, u suzama, bespomoćna, i vratila se ‘kući’.
Udala sam se za Slavka sa 18 i kusur. On je imao veliko, lepo imanje, kuću kao našu, gradsku. Nije imao braće, oca, imao je samo majku. Za razliku od moje, ona nije ćutala.
Te prve noći, dok sam plakala od neizvesnosti, stida, nečega, ne znam ni ja čega, smejala mi se u lice i pitala me:’Plačeš za mamicom, a? Naplakaćeš se.’
Bila sam poslušna, htela da joj budem kao ćerka, pomagala joj i radila i na njivi i oko stoke, prala, rintala, nisam se ni trudna štedela, samo da je ne naljutim. Nije pomagalo.
Kad sam rodila prvu ćerku nije došla u bolnicu da je izvedemo, došao je muž. doneo mi neku staru široku haljinu koja me je žarila, bebu smo izneli u onom što su joj u bolnici obukli. Niko nije slavio. Moja svekrva je odmahnula rukom kad je videla i rekla: ‘Ko zna čije je ovo.’
Te noći, krvavu, isečenu, pocepanu, s mlekom koje mi je curilo iz grudi, Slavko me je prvi put pretukao. Nije bio pijan. Tukao me je onako, jer sam rodila žensko, jer sam mu bila pred očima, pod rukom, jer nisam bila ‘nevina kad me je uzeo’. I tu nevinost mi je on uzeo, ali kom muškarcu još treba razlog da ženu prebije?
Sutradan je došla njihova kuma da ‘vidi dete’ i rekla mi da će me ubiti ili isterati ako mu opet rodim žensko.
I rodila sam još tri. Svaka lepa, stasita i svojeglava. I svaki put me je tukao sve češće i žešće. Modra, slomljenog nosa, pocepanih usta servirala sam mu ručak, išla u štalu, njivu… Batine su bile svakodnevne, makar jedna ćuška, da me podseti ko je gazda u kući.
Nije me pretukao samo kad sam rodila sina. Valjda sam time zaslužila jedan dan bez batina. I ja sam, onako slomljene duše i tela, bila zahvalna što me nije ubio. Što sam mu rodila naslednika. Jer žensko dete je ‘tuđa sreća’ kaže.
Gledam kako pričaju na televiziji da nasilje mora da se prijavi. Kome da se prijavi? Pa celo selo a i pola grada znaju da pola zuba nemam, bubrege mi odvalio batinama, zatukao me. Što je počeo moj otac završava moj muž.
Pola sela a i grada tuče svoje žene takođe. I ne, ne živimo u Iranu. Slične sudbine ima hiljade žena u Srbiji koje su bez podrške roditelja, porodice, dece, bez posla i svog parčeta hleba, sa decom koja im vise o suknjama i koje jednostavno nemaju gde da odu a da ne budu pronađene i ubijene. Ili gore, ako prežive.
U susedno selo pre neku godinu dolazile su žene neke da pomognu porodici sa desetoro dece. I sažalile se na majku koja je gajila decu u čatrlji, i pomogli joj, krišom je odvele da podveže jajnike. Jer muž je planirao da joj pravi decu dok je ne ubije. Niko nije smeo javno da ustane protiv njega niti tu mučrnicu sa decom da skloni.
A sve smo mi mučenice.
I zato ja gledam vas koje imate gde, mlade, snažne, nezavisne. I u vas se uzdamo mi koje gajimo kćeri i pokazujemo vas kao primer na koji treba da se ugledaju, da dignu i glas i ruku na svakog ko se drzne da ih takne protiv njihove volje. Da žive umesto nas koje smo svoje šanse propustile.
Da ovaj Iran u kojem živimo sruše i naprave bolje društvo u kom će se njihov glas čuti. I da pobegnu što dalje od nas koji ih podsećamo kako život ne treba da se živi.
Budite hrabre i samo napred, draga deco, svakog se dana molim Bogu da vas čuva i da vam snage da postanete nezavisne i svoje, da putujete, da se ne plašite da uključite internet, da obučete kratku suknju, da raspustite kosu i živite slobodno.
Da shvatite dok ne bude kasno da nam slobode treba više nego hleba.
Idem sad autobusom do grada, dala mi ćerka od džeparca za kartu, krišom idem, otac mi je nepokretan, majka umrla pa ja moram da mu menjam pelene i da mu skuvam nešto, snajke neće a ni braća…Kažem mu „Kako si, tata?“ a on me i dalje dočekuje sa „Kurvo!“
Ti si budala. I kao takvoj ti se sve to dešava. Uvek ima rešenja i uvek si imala rešenja. Da se pokupiš pa za Niš, BG, NS… Obratiš se nekom centru za Socijalni rad, SPC, pa i domu za besučnike, neko bi te primio na par dana ili sedmica dok ne nađeš posao, uzmeđ sebi stan i staneš na noge. Ovako si se poturila svakom kome se digla ruka, da ima šta da udari i opsuje. Sve i da si ostala tu, i taj tvoj otac, i braća, i muž, i svekrva… moraju jednom da zaspu. Ne razumem celu ovu priču..
Obraćanje Socijanom, MUPu, sudu, ambulanti, komšijama – ismevanje, dijagnoza „luda“, pljuvačina. Zbog takvih kao ti Srbi su mrzitelji i žrtva je kriva. Gade, bolje ćuti, kad nemaš muškosti da osudiš svoju sabraću poganu. Tek ćete se vi uželeti žena, neće vas ni Albanke hteti. Pogani.