Srbija

Mučna ispovest porodilje: U Mišović više neću kročiti, sekli su me kao životinju, grlić mi je pukao

Porodilja Mišović iskustvo
Foto: Dragana Pandurević Jovović

„Dan kad sam postala mama bio je najgori u mom životu“.

Ovako svoju prilično traumatičnu ispovest započinje mama jednogodišnjeg dečaka koji je operisan odmah po rođenju. A evo kako je uopšte došao na svet i šta je njegova mama preživela tokom porođaja i kasnije.

Prenosimo samo deo ispovesti od trenutka od kada je počeo porođaj:

U tom trenutku više ne osećam ni umor ni bolove, fokusirana sam samo na jedno, da guram kao lafica i da rodim to malo stvorenje.
Jedan napon, drugi napon, treći napon, ništa. Dolazi još jedna babica i još jedna doktorka, svi viču u glas „sad guraj, hajde guraj“.

Ja guram i guram i ništa. Ti moraš da se porodiš, sad moraš da se porodiš, ubićeš dete, govori mi moja babica, moja najbolja prijateljica. Sad se već njih sedmoro stislo oko mene, panično viču, ja molim da skinem masku, ne mogu da dišem.

Doktor kaže „ne može“ i naleže mi na grudi, gura odozgo stomak ne bi li izgurao bebu, dok ja napinjem svom snagom, i stvarno osećam da ne mogu da dišem. Govorim „ugušiću se“, a moja babica, moja glavna saveznica, viče na mene mahnito „ma ugušila se dabogda“.

I tu se u meni sve ugasilo. Gotovo je, ubiću ga, mog nerođenog sina, ja nemajka i bednica. Kroz zujanje koje mi odzvanja kroz glavu, zaglušujući i tu salu i celo porodilište i ceo moj svet koji se obrušavao na mene tako raskrečenu, znojavu i krvavu, čujem kako doktor traži vakuum, nameštaju ga i opet viču guraj guraj guraj dok pokušavaju da izvuku mog malog sina. Uspeli su iz drugog pokušaja.

Foto: Dragana Pandurević Jovović,
Veče pred porođaj

Rodio se plav, nepomičan, sa ogromnim stomakom, ceo trup mu je bio kao balon. Nešto nije u redu. Paralisana, gledam kako ga oživljavaju i ponavljam u sebi milion puta bože bože bože bože bože, kao da će mi bog pomoći.

Odjednom čujem svog sina kako počinje da stenje, ne da plače, ne da vrišti, da stenje kao pregaženo mače koje ispušta svoje poslednje zvuke. Definitivno nešto nije u redu. Odnose ga iz sale bez reči, a doktor dolazi da me ušiva.

Grlić je pukao, a ja sam rasečena kao životinja. Gledam u plafon i fokusiram se na tu iglu koja prolazi kroz moje najmekše meso, epidural je odavno prestao da deluje. Lakše je da me boli to nego da mislim šta je s bebom. Niko ne dolazi da mi kaže šta se dešava. Babica mi prilazi da se izvini i govori da je reagovala impulsivno, da oni tu na prvo mesto stavljaju život bebe, jer se majka uvek izvuče. Majka se uvek izvuče.
Narednih sat vremena sam ležala u hodniku, sa kesom punom leda između nogu, čekala sam da neko dođe da mi kaže. Prišla je pedijatrijska sestra koju dotad nisam videla i objasnila mi da beba ne može da diše i da će ga poslati u Tiršovu, a mene na postoperativno odeljenje, da ne ležim sa porodiljama. Ja nemajka.

Negde oko 23 sata muž mi je javio da je situacija teška, da beba ima sepsu, da nešto nije u redu sa stomakom i da će ga hitno operisati. U pola dva me pozvao i rekao da je naš mali sin imao tumor na jetri, prečnika sedam i po centimetara. Tumor od sedam i po centimetara koji niko nije primetio tokom svih ultrazvukova na kojima smo bili.

Tumor koji je pukao u nekom trenutku tokom porođaja, a on imao masovno krvarenje i kolaps organa. Dok sam ja gurala i gurala na tom toliko sanjanom prirodnom porođaju, dok mi je babica vikala „ugušila se dabogda“, moj sin se u meni gušio u sopstvenoj krvi.

Odstranili su mu tumor i deo jetre. Dali su mu pet posto šanse da preživi. Narednih 10 dana je bio na respiratoru. Posete nisu bile dozvoljene. Svakog dana između jedan i dva mogli smo da pozovemo Tiršovu, da nam kažu kakvo je stanje, da li su proradila creva, bubrezi, jetra, pluća, da li ga bude iz kome u kojoj ga drže. Naš mali sin, mali laf, sve je pobedio.

Prošle nedelje smo proslavili prvi rođendan i baš pred rođendan je prohodao. Gledam ga danima kako šparta po kući samo u pelenama i smeje se najlepše na svetu. Gledam mu ožiljak preko celog stomaka, ljubim ga i plačem od sreće.

Prošli smo neki dan u šetnji pored „Mišovića“, pokazala sam mu zgradu u kojoj sam ga jedva rodila. Tu nikad više neću kročiti.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Ceca Bojković u kampanji koja je sledila Srbiju: Mrtvu bebu sam izvukla iz sebe u bolničkom toaletu (VIDEO)

Luftika redakcija

komentar

Klikni da objaviš komentar

  • Slična situacija kao i kod nas u Misoviću. Niko ne dolazi da me porodi jer nemam vezu, dobila sam toliku kolicinu epidurala da spavam na krevetu za porođaj, proslo je vise od 30 sati od pucanja vodenjaka. Bude me njih 7 oko mene, skace mi doktorka po stomaku, vicu na mene, vice doktor sto nisu spremili vakum. Podradjam se, nikad ne zaboravljam tu traumu, ali je menja nova zivotna patnja…moj sin sada ima autizam. Dete upropasceno na porođaju, verovtano ostalo bez kiseonika.

OGLAS

9.3K Shares
9.3K Shares
Share via
Copy link