Jedan mejl pristigao na Luftikinu adresu glasio je otprilike ovako:
„Poštovani, želim da pohvalim jednu našu sugrađanku, Novosađanku. (…) Neko je poznaje kao „Tašu i Rašu“, neko kao komšinicu, kumu, ženu koja daje dobre biznis ideje, a ja je znam kao ženu koja me je naučila samopouzdanju, naučila me da nemam dve leve noge, ni tremu… To je Taša – trener za mladence“.
Do kraja našeg dopisivanja, ta zadovoljna mlada želela je da, kod naše redakcije, ostane anonimna.
– I kod mene isto, kaže junjakinja te pošte, instruktorka plesa za mladence, Tamara Ignjatović Šapić.
Njena profesionalna plesna karijera počela je, kako nam priča kada smo odlučili da sa njom kontaktiramo, jako davno.
Kada je imala pet godina plesala je najpre rokenrol kod čuvenog Pavla Pejaka, a potom latinoameričke i standardne plesove.
– Mi smo „Taša i Raša“. Plesali smo po svim mogućim školama onda kada je to moglo. Ta generacija me više zna, priča nam Tamara.
Seća se kako je trenirala svakog petka u Sloveniji (kada se to moglo), i kako je, u vreme bivše Jugoslavije, zajedno sa svojim plesnim partnerom, na takmičenjima uvek osvajala jedno od prva tri mesta, koja bi ih potom odvela na svetsko prvenstvo.
– Osvojili smo šesto mesto na svetskom takmičenju, treće na evropskom. Bili smo državni prvaci svih tih godina. Čak sam bila u kontaktu sa Rašom, on kaže „Nemam pojma, ne znam ni da izračunam“, dodaje uz smeh dok pričamo o uspesima tog plesnog para.
Imala je, ističe, trenera koji ju je naučio kako da svoje znanje prenese na decu. Tamara je stekla zvanje operativnog trenera sportskog plesa, radila je sa decom školskog uzrasta, ali i sa odraslima. Zdravstveni razlozi su vremenom, nažalost, usporili njene plesne cipele – ali nisu njenu maštu.
– Pre neke tri godine smislila sam da radim ples sa mladencima. To ne zahteva puno skakanja, što je meni zabranjeno.
Neko, priča ona, želi valcer, neko ples sa kumovima, drugi – ubrzani ritam poput salse ili mamba, a ima i onih odvažnijih, čije su želje za taj poseban dan, na primer – ples u bazenu. Mlade su te koje, uglavnom, vrše pritisak na muškarce, u šali zaključujemo.
– I ja sam na svog, dodaje kroz smeh.
Iskustvo joj je pokazalo da mladenci najviše vole da se časovi plesa dešavaju kod njih u stanu, kući, dvorištu, takoreći na njihovom terenu, gde se osećaju prijatnije, a kroz praksu je shvatila i da za ta tri, četiri sata, koliko im najčešće treba da urade ceo ples – ona ne gubi ništa.
– Toga sada ima malo više po plesnim školama. Jedino što je meni palo na pamet jeste – da časove držim besplatno.
Zna, dodaje, koliko košta svadba, koliko današnji život, a kako je po prirodi veliki humanitarac, svakim snimkom plesa mladenaca sa kojima je radila, a koji joj oni pošalju ili postave na društvene mreže – Tamara se oseća bogatijom.
– Mene to ispunjava i čini me srećnom i zadovoljnom.
Koliko su njeni mladenci zadovoljni potvrđuje i nastavak onog našeg mejla sa početka teksta, u kojem mlada ističe:
„Svoj prvi ples, uz omiljenu pesmu naučili smo za samo četiri dana i to „free“. Venčanica koja se njiše, bez straha da ću pogrešiti. Mladoženja opušten! Moji snovi ostvareni.“
Do Tamare mladenci dolaze po preporuci, a sa njihove strane za nju uvek dođe neka čast, kada se koreografija za do tada najvažniji dan u njihovom životu postavi. Jedan od tih „poklona“ za Tamaru predstavlja i ostvarenje životne želje.
– Imala sam mladence koji žive i rade u Americi, ali je mladoženja iz Bečeja. On je padobranac i obećao mi je skok padobranom, što je moja životna želja. To će verovatno da se dogodi na leto, javiću vam kada do toga dođe, kaže veselo Tamara pred kraj našeg razgovora, koji nam je potvrdio onu davno izrečenu mudrost da je, parafraziramo, svaki dar, dat bez očekivanja da ćete dobiti nešto zauzvrat, zapravo – dar samom sebi i da se među nama nalaze one, naizgled neprimetne Amelije Pulen, koje nenametljivo čine dobra dela za ljude iz svog okruženja. Mi smo ih, eto, kroz ovu priču, upoznali dve.
Dodaj komentar