Introspekcija moje duše
Autizam – ta strašna reč, prevedena sa starogrčkog („autós“), znači „sam“. Povlačenje u samog sebe. Autizam, koji ima bezbroj oblika, simptoma, varijacija, gde ne postoje dve iste autistične osobe, vrlo često je površno shvaćen, olako se daju beznadežne dijagnoze, jer smo još uvek, u razmišljanjima, negde na početku 20. veka. Ipak, medicina nije.
Dijagnostika se razvila, mnogi su pronašli objašnjenje za svoju socijalnu „smotanost“. Oni su u autističnom spektru. Ja sam u autističnom spektru. Moglo bi se reći da smo i moje dete i ja imali sreće. Mi smo kognitivno potpuno u redu. Govorimo, učimo, razvijamo se, ali to ne znači da nam sve ide tako glatko, kao ljudima, koji ove probleme nemaju.
Koji su problemi?
Ne želim da govorim u ime svog sina, o njemu sam svakako napisala priču, i verujem da će jednom doći dan, kada će i on moći da napiše par redova o svom životu.
Ovo je moja priča.
Ja vas sve toliko volim. Verujem u ovaj svet. Verujem da će dobro pobediti zlo. Verujem u dobre ljude i osećam neku vrstu zavisnosti od njih. Naime, mene zlo i zli ljudi ubijaju.
To je veoma čudan osećaj neke unutrašnje patnje, opšteg nerazumevanja s moje strane, kada bi trebalo da okrenem leđa i kažem da je tako bilo od vajkada, ali ja ne mogu, to me muči i proganja. Razmišljam satima o tome kako ljude ne mrzi da spletkare, da lažu, odakle im vreme za to, koji su motivi, čemu sve to, kad je mnogo lakše reći istinu?
Sestra mi je nedavno objasnila, da ljudi to čine da bi zaštitili sebe i svoju okolinu. Razumem i opet ne razumem. To nema veze sa mnom.
Netipično za nekog ko je u autističnom spektru, imam kvalitete jednog vođe. Ne posipam se pepelom i znam koliko vredim, ali je bio pakleni proces, dok to nisam naučila.
Vodim dva hora. Verujem da delujem pomalo zastrašujuće, neki su mi to i priznali. Međutim, posle prvog zastrašujućeg efekta, dođe taj momenat kada ljudima umem da dam sve. Volim ih, učim, zasmejavam, organizujem, vodim, jer znam put. Zahvalni su, obožavaju me i veruju u mene. Umem da čitam ljude, moja intuicija je savršena.
Niko, ipak, ne razume koliko sam u svemu tome sama. Ja ih udišem, analiziram, primećujem svaki detalj, svaku promenu, ljudi su boje i brojevi, note su boje i brojevi, sve je kristalno jasno, moj mozak je kompjuter koji obrađuje podatke, a moja duša tu, da sve da, da zaokruži oblik, da pomogne, da uteši, jer je mnogo lakše dati, nego uzeti – meni jeste.
Ne umem mnogo toga. Užasavaju me velika slavlja i skupovi, mnogo ljudi na jednom mestu, buka, gužva, iznenadni zvukovi. Ne umem da vodim smalltalk. Želudac mi se prevrće, kad moram da pričam o vremenu, o tome šta sam kuvala, kad moram da idem u neki tržni centar u kupovinu.
Ja posmatram, ja se ne integrišem.
Sama sam, jer sam tako odlučila, jer mi je tako najbolje. Pomoći ću vam, sve ću vam dati, ali ne unosite mi se u lice dok se rukujemo, ne cmačite me, to me jako nervira. Zagrljaj, s druge strane, je sasvim ok, prijatan, utešan. Kroz vas sam živa, kroz vas sam bolji čovek, ekstremno pravedna i još ekstremnije alergična na nepravdu.
Moj muž reče nedavno da sam strastvena u svemu što radim. Nalazim da je ovo sasvim dobar opis. Imam 44 godine i imam iskustva za bar dva života. Volela sam, davala, žrtvovala se i izgarala, jer nisam mogla drugačije. To je moj život, to sam ja, i ne žalim ni zbog čega. Zapravo, uglavnom sam ponosna na sebe.
Ali…
Što sam starija, to više osećam breme ljudske gluposti i njihovih činjenja. Sve više mi smetaju gužva i buka. Sve više uživam u muzici i u kontaktu sa ljudima „jedan na jedan“. Sve više osećam da se bliži jedan novi momenat, jedna nova epoha, jer sam u prethodnoj uradila sve što sam mogla, i sada je došlo vreme da opet budem sama, samo drugačije sama.
I dalje ću posmatrati, analizirati, pomagati, i dalje ću biti smotana, svako pakovanje ću otvoriti naopako, svaki komad tehnike ću naopako montirati, i dalje ću mrzeti luksuz i bahato razmetanje istim, ni braon boju neću nikad voleti, ložiću se i dalje na Måneskin – Beginn’, a pre svega na Bach-a, lutaću po muzejima, čitaću knjige, pisaću priče, živeću ovaj život kako umem, voleću Istru, voleću žamor srećnih ljudi iz daleka, radovaću se nebu i sve ću to raditi sama, jer je teško shvatiti me, jer ja mnogo toga ne mogu i jer sam ja tako odlučila.
Autistična, smotana, blesava, ipak se radujem što sam ovde, radujem se što ste vi ovde i sve vas mnogo volim.
Hajde, da budemo dobri ljudi ❤️
Autor: Anđelka Laube
Dodaj komentar