Možda zvuči čudno, ali nikada nisam maštala o svom venčanju.
Kao mala sam bila kategorična po pitanju udaje i sve što je imalo veze sa tim stvaralo bi mi nelagodnost i bes. Imam nekoliko objašnjenja za to, i mislim da svako zahteva detaljniju psihološku analizu, ali kad se manem čitavog tog sagledavanja stvari iznutra, osećaj koji mi ostaje kao primarni je: „Bože, ja stvarno ne volim svadbe!“
Čitava drama oko tog jednog, najvažnijeg, posebnog dana mi smeta. Svi gledaju u tebe – jer si mlada, sa svima moraš da ljubiš i čestitaš, moraš da budeš najveselija, moraš da ispoštuješ svačiju želju, moraš, moraš, MORAŠ.
E tu nailazimo na još jedan problem, ne volim svadbe jer mi je krajnje neprijatno da budem okružena pijanim ljudima, koji sebi u tim momentima daju beskonačno oduška, ne volim jer se svira muzika koju ne želim da slušam, ne volim jer mi stvaraju osećaj da moram da budem deo sveta koji je u skladu sa društvenim normama.
I nemam ja ništa protiv tih drušvenih normi, samo ne želim da budem deo kalupa u koji se ne uklapam.
A onda je došao i taj dan, rekla sam to veliko DA, koje zaista mislim i celim bićem osećam, složila se sa svojim osobom da to bude onako kako mi hoćemo. Javila mi se ideja da odemo negde sa kumovima, u neki grad u kom nismo bili, da bude avantura, nešto za celoživotnu uspomenu i držao me taj osećaj dugo.
ON je prihvatio tu moju ideju, a nekim čudnim asocijacijama sam sklopila da to bude u Pragu, jednostavno, volim Karlov most, a kad smo kod mostova na njih me asocira omiljena filmska scena venčanja iz Tarantinovog filma „Prirodno rođeni ubica“, kada se Miki (Vudi Harison) i Melori (Džulijet Luis) venčaju/krvno zavetuju na mostu, gde zatim prolaze neki koji im dobacuju i Melori burno reaguje, a Miki svojim poremećenim viđenjem sveta izgovara: „Neću da ubijam na dan našeg venčanja“, stavljajući tako njihovu ljubav na pedijastal, kao nešto jače i od njihovih psihičkih poremećaja…
Međutim, krenuli su pritisci sa svih strana, hmm znate onu divnu osobinu u nas Srba -u sve se mešamo i sve mi najbolje znamo, i moram da priznam, na trenutak su me pridobili, bili su slatki, znate kao uživaćemo na vašoj svadbi, biće dobra muzika, znate toliko pevača i muzičara, zovite to žurkom ako vam je lakše, ne morate čak ni običaje da imate…
A onda su krenula nova ludila zvana GDE, ŠTA, KAKO, jer opet NEĆU salu, one mi bude osećaj kao da sam došla kod zubara, neću veštačko cveće, neću lošu hranu, neću, neću, NEĆU svadbu ljudi!
Mnogo buke ni oko čega, mnogo para ni za šta, mnogo nervoze, zbrajanja, halabuke za nešto što će da traje nekoliko sati!
Kažu to ti je uspomena za ceo život, znate i beg venčanje u Prag mi je uspomena za ceo život, osim toga kad već plaćam, bar da uživam nekoliko dana.
S druge strane, i da odemo kod matičara sada, sami, usred utorka, sa sve starkama, belom, letnjom haljinom, bermudama i košulji, u pola 6 popodne bilo bi mi baš kako treba.
Jer, ne volim svadbe, al volim priče koje ću da pamtim, ne zbog dobre žurke, ne zbog tetke iz Bačke Palanke, ne zbog torte, plesa, venčanice il grljenja znojavih, pijanih rođaka, već zbog nas samih. Spremnih da sve bude taman nama, bez buke i moranja, u skladu sa našim psihičkim poremećajima.
Izvor: Iris Krdžić/Žena Blic
U pravu si. Psihički poremećaj i imaš!!!