Beograd Magazin

Šta biste uradili da ste u koži žene kojoj dete na ulici viče “Budalo, dolazi ovamo”?

histericno-dete-budalo

“Čitalac Blica poslao nam je snimak (pazi sad) NESVAKIDAŠNJE SCENE koja se dogodila juče u centru Beograda”, počinje vest u Blicu.

Pomislim možda medved pobegao iz Zoološkog vrta, pa oteo frulicu dedi u Knez Mihajlovoj, pa zasvirao, bez greške, neku stranu obradu recimo od Metalike. Stavio kutiju ispred sebe i na nju zalepio papir na kojem piše: Za ribu.

Prelistam malo, kad ono neki dokoni šetač uzeo kurvinski telefon pa snima klinca kako za ženom za koju ne znamo dal je mama, bebisiterka, rođaka (al to nije ni važno) viče “budalo, dolazi ovamo!”.

Eto, nesvakidašnja scena se juče dogodila u Knez Mihajlovoj i zabeležena je rukom veštog čitaoca reportera koga bi, više nego ovo dete, trebalo da bude sramota, jer dete ima pet, a on je sigurno bar pet puta stariji. Minimum.

Iskreno, nemam nameru da branim klinca, niti da ponavljam ko papagaj “batina je iz raja izašla” jer ne znam apsolutno ništa o porodici u kojoj dete odrasta, ko ga čuva, kako ga čuva, da li ga čuva, da li tata mamu oslovljava sa “budalo, dolazi ovamo!”, da li dete odrasta u nekom Domu za nezbrinutu decu, da li dobija batine kaišom ili se ljubav roditeljska kompenzuje igračkama…

Moramo li snimati ovakve “nesvakidašnje scene” i slati redakcijama novina koje onda to postave da se pojedini roditelji u komentarima prave pametni, jer oni sve znaju i ubeđeni su da bi dete batina dovela u red (dok njihovo lema vršnjaka u školi, a oni to zataškavaju).

U kakvom društvu živimo, u kakvom društvu porodice rastu (ili možda bolje reći se raspadaju) nesvakidašnja scena, nažalost, više neće biti ni kada dete počne da tuče roditelja. Ponavljam, nažalost.

Odrastanje uz minimalnu prisutnost roditelja koji rade od ujutru do uveče da bi zaradili dovoljno, odrastanje uz tablete, jutjub junake, degenerične crtane, roditeljsku ne tako retku frustriranost, zatrpavanje igračkama, zatrpavanje senzacijama i vremenom u tržnim centrima i kafićima, zatrpavanje sa druge strane očekivanjima roditelja koji plaćaju školicama da obavljaju posao koji oni ne stižu… vodi u totalnu pogubljenost dece.

Šta biste vi uradili da je vaše dete vikalo za vama “budalo, vrati se” u centru Beograda? Udarili biste mu šamar, udarli biste ga po guzi, vuklo za rukav derući se na njega, ostavili ga deset metara iza sebe, praveći se da mu niste roditelj?

Ja svoju ćerku ne bih tukla. Bila bi kažnjena i bile bi joj objašnjene neke stvari, većina na licu mesta. Ne volim batinanje kao vaspitnu meru. Takođe, verujem da nije uvek samo do roditelja nešto što nam dete može prirediti u nekom momentu, možda čak i u više momenata.

Poznajem porodice sa dvoje dece gde je primera radi ćerka završila fakultet, bila uvek kulturna, neproblematična, udala se, rodila troje dece, odgaja ih skromno, neguju ljubav ona i muž, a brat u nesnađen oduvek, alkoholičar, sklon krađama, uvredama, “nesvakidašnjim scenama” po ulici. Dvoje dece od istih roditelja.

Dakle, dete pre osude treba posmatrati, pratiti, razgovarati sa njim, nisu sva deca ukalupljena, nisu im iste potrebe, dometi, talenti, očekivanja, želje, kapaciteti.

Ali, pre svega treba posmatrati na koji način mi, roditelji, utičemo svojim ponašanjem na svako od svoje dece. Da li ih gušimo, opterećujemo, besnimo, zapostavljamo. Zašto to dete viče budalo. Jer nije dobilo pažnju, igračku, još pet minuta, ili je čulo da neko već tako zove mamu?

Najlakše je osuditi klince. Osuditi dečija prava. “Najlakše” je udariti, tu nema mnogo truda, raširiš dlan i udariš, jednom, tri puta. Trebaju ti samo tri sekunde, za svaki udarac po sekunda. A meni bokte loše kad psa grdim jer se ispišao gde ne treba, a ne da dete tučem jer ispoljava neku emociju sa kojom ne zna kud će, šta će, odakle mu, od koga ju je zapatilo.

Kad zeznem stvar, ne želim da me neko tuče, nego da mi lepo objasni da sam zeznula stvar i da ću snositi sankcije, ako se ponovi.

Neću da me batina “urazumljuje”, već razgovor.

Ne želim da me bilo ko tretira ko kamen koji neće da zaboli kad ga udaraju. Prokrvljena sam, imam dušu. Imaju je i klinci. i nije tačno da ne shvataju stvari, samo je sve do truda i pristupa i posmatranja.

Ovo ne znači da je ponašanje klinca okej i da mu nije potrebna kazna i razgovor, ali znači da je razgovor i kazna daleko potrebnija onom koji je našao zanimljivim da ovo snima.

Stvari se ne menjaju samo evidentiranjem sranja u društvu, već i njegovim čišćenjem, a ono uvek kreće pred svojom kućom.

Za malo trenutnog mira deci smo uvalili telefone i stopirali njihov život i razvoj

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

715 Shares
715 Shares
Share via
Copy link