Grčka i njene čari regenerišu telo i um, ali i dušu koja u neophodnosti za ugođajem traži način da preživi. Čovek živi zatrovan, sa iskrivljenim prioritetima, odbijajući da otvori oči i posluša svoj organizam. Svoju dušu.
A kada se razbolimo, onda sve menjamo iz korena shvatajući da je zapravo sve vreme moglo i drugačije. Samo neki imaju sreće da im taj zaokret donese ozdravljenje, ali ljudska sudbina je takva – nema predaje do poslednjeg izdaha.
Neverovatna priča o ljudskom životu, kroz sudbinu sada već čuvenog Grka, samo je još jedan dokaz da bolesnici nikada ne smeju gubiti nadu i moraju nastaviti sa borbom.
Kada su mu 1976. godine doktori dijagnostifikovali rak pluća, Stamatis Moraitis se nije pomirio sa činjenicom da će uskoro umreti. Tada je devet različitih doktora potvrdilo da mu je ostalo još pola godine života i da odmah treba da počne agresivnu hemoterapiju.
Nije želeo da se leči na ovaj način. Stamatis je odbio lečenje u SAD i vratio se u svoje rodno mesto, na ostrvo Ikarija u Grčkoj. A onda se dogodilo nešto neverovatno.
Na samom početku bio je skrhan depresijom i ležao je po cele dane u krevetu dok su supruga i majka brinule o njemu. Međutim, jednog dana mu se vratila vera i želja za životom, pa je pretpostavljajući da će poživeti malo duže, odlučio da poslednjih meseci izlazi i komunicira s ljudima…
Samo da ima aktivan život.
U narednih nekoliko sedmica osetio je da mu se snaga polako vraća, pa je jednog dana čak odlučio da zasadi svoju baštu, iako nije očekivao da će videti plodove zasađenih biljaka. Ipak, ovo je dobar razlog da iskoristi sunce i svež zrak uz more.
Prošlo je šest meseci, ali Moraitis nije umro. Umesto smrti, radio je na zemlji, budio se rano i provodio čitav dan napolju, na čistom vazduhu. Sam je pripremao ručak od povrća koje je posadio u svom dvorištu. Uveče se povlačio u lokalnu krčmu, igrajući domine sa prijateljima.
Godine su prolazile, a on se osećao sve zdravije. Nakon 30 godina takvog načina života, napunio je 97 godina i kada je shvatio da neće uskoro umreti, odlučio je da ode na pregled sa starim nalazima, kako bi proverio šta se dogodilo.
Ubrzo je shvatio da su svi ti doktori, koji su mu predvideli još šest meseci života, tada već bili mrtvi, odnosno sve ih je nadživeo.
Moraitis nikada nije započeo hemoterapiju, koja je trebala da mu produži život, jednostavno se preselio na Ikariju. Tu je jeo domaću hranu, pio domaće vino, koristio uzgajane začine i naravno nezaobilazno maslinovo ulje.
Neverovatan starac preminuo je u 102. godini. U njegovoj umrlici uzrok smrti je starost, a rak se ne pominje, jer ga na poslednjem pregledu nije ni bilo.
Poruka Moraitisove životne priče je da ljudi moraju znati da bolesnoj osobi nije potrebno toliko lekova koliko vere, volje i ljubavi prema prirodi. Regeneracija tela i duše je neophodna za zdravlje. Ono što je posebno interesantno jeste da je mesto gde je Moraitis proveo poslednje decenije svog života poznato u svetu po zdravoj hrani, ali i kao ostrvo na kome „ljudi zaboravljaju da umru“.
Tamošnji stanovnici jedva da znaju šta je srčana bolest, rak i slično, jer su prava retkost na Ikariji. Maslinovo ulje, rukola, heljda, hleb od integralnog brašna, origano, peršun i slično začinsko bilje svakodnevno se nalazi na stolu ovih ljudi. Takođe, crveno meso na Ikariji se ne jede više od jednom nedeljno.
– Možda nemamo mnogo novca, ali uvek imamo hranu na stolu i zabavljamo se sa porodicom i prijateljima. Nemojte žuriti da završite sve svoje obaveze tokom dana da ne biste radili uveče. Na kraju dana ne sedimo ispred televizora, već pričamo i smejemo se – kažu stanovnici Ikarije.
Neobična stvar u vezi života na Ikariji jeste u činjenici da tamo niko ne žuri.
Sve što ljudi jedu, oni sami proizvode u svojim baštama. Danju hodaju i 20 km, a popodne se celo selo odmara. Ovi ljudi se smeju i druže jedni s drugima. Žive bez mnogo stresa i upravo zbog toga su najsrećniji.
Borba za novac njima je nešto nepoznato.
Izvor: Niste znali / Zanimljive činjenice i otkrića
Dodaj komentar