Magazin Putovanja

U gradu s najčistijim vazduhom na svetu bežični internet је zabranjen, a sve zgrade se otključavaju ako vas povijaju medvedi

selo olesund
Nasevernije stalno naselje na svetu Olesund, Foto: ANNA FILIPOVA

Vazduh oko mene pucketa od prašine nalik dijamantu svakim dahom. Hladno je, ali vedro na ovoj padini planine, usred onoga što je u suštini arktička pustinja.

Izuzetno suv, smrzavajući vazduh skoro trenutno pretvara maglu vlage iz mojih usta i nosa u sitne, svetlucave kristale leda.

Stojim tačno ispod vrha Cepelinfjelet, planine visoke 556 metara na poluostrvu Brogerhalvoja na Špicbergenu na Svalbardu, norveškom arhipelagu u Arktičkom okeanu.

Ispod mene je norveški grad Olesund, malo naselje sa 45 stanovnika u jeku zime i do 150 na vrhuncu leta.

To je najsevernije stalno naselje na svetu, udaljeno oko 1.231 kilometar od Severnog pola.

Sa planinom koja se uzdiže na jednoj strani i fjordom na drugoj, to je mesto koje oduzima dah.

To je možda i jedno od najboljih mesta na planeti da se udahne vazduh – smešteno daleko od glavnih izvora zagađenja u skoro netaknutom arktičkom okruženju, vazduh je ovde među najčistijima na svetu.

Stanovnici grada su uglavnom naučnici koji dolaze ovamo upravo iz tog razloga.

Istraživačka stanica je izgrađena 1989. godine na obroncima Cepelinfjeleta na nadmorskoj visini od 472 metra kako bi pomogla istraživačima da prate zagađenje atmosfere.

Nedavno je opservatorija Cepelin, kako se zove istraživačka stanica, postala ključna lokacija za merenje nivoa gasova staklene bašte koji pokreću klimatske promene.

Ali postoje i znaci da se kvalitet vazduha i ovde može promeniti.

Atmosferska strujanja povremeno nose vazduh iz Evrope i Severne Amerike u ovaj deo Svalbarda, donoseći zagađenje iz tih regiona.

Ne samo da istraživači vide da se nivoi određenih zagađivača povećavaju, već postoje i znaci novih vrsta zagađenja koji se prenose vetrom što zabrinjava naučnike.

„Cepelin opservatorija se nalazi u udaljenom i netaknutom okruženju, daleko od glavnih izvora zagađenja“, kaže Ove Hermansen, viši naučnik u opservatoriji Cepelin i Norveškom institutu za istraživanje vazduha.

„Ako nešto možete da izmerite ovde, znate da to već ima globalnu rasprostranjenost. Ovo je dobra lokacija za proučavanje atmosfere koja se menja.“

olesund
Foto: ROGER GOODWIN/ALAMY

Istraživanje u Olesundu je ključni deo međunarodnog napora da se mapira uticaj čovečanstva na atmosferu.

Merenja koja sprovode pomažu „da otkriju osnovnu vrednost zagađenja i izračunaju globalni trend tokom vremena“, objašnjava Hermansen.

Pet dana u nedelji, radnik Norveškog polarnog instituta penje se žičarom do opservatorije, gde održava instrumente, uzima uzorke vazduha i menja filtere na opremi.

Zbog udaljene lokacije i nadmorske visine iznad atmosferskih slojeva koji mogu da zarobe ono malo zagađenja koje se proizvodi lokalno iz grada, opservatorija Cepelin je idealno mesto za stvaranje slike o tome šta se dešava u Zemljinoj atmosferi.

Senzori u opservatoriji mere ne samo gasove staklene bašte, već i hlorisane gasove kao što su CFC, teški metali u vazduhu, organofosfatne zagađivače kao što su pesticidi i zagađenje koje je obično povezano sa sagorevanjem fosilnih goriva, kao što su oksidi azota, sumpor-dioksid i čestice poput čađi.

Podaci koje prikupe se zatim dodaju merenjima koja je na drugim mestima obavila međunarodna mreža stanica kako bi se izgradila globalna „pozadina“ atmosferskih gasova, aerosola i čestica u atmosferi, dajući referentnu vrednost na osnovu koje se meri zagađenje.

„Monitoring ovde u opservatoriji pokriva čitav niz pitanja“, kaže Hermansen, koji u opservatoriji Cepelin radi dve decenije.

„Toksini iz životne sredine su posebno interesantni zbog bioloških efekata i stanja arktičke sredine, dok su merenja gasova staklene bašte i aerosola posebno važna u globalnom kontekstu zbog uticaja na klimatske promene.“

Ali opservatorija Cepelin takođe može pružiti rano upozorenje na promene koje se dešavaju u atmosferi.

Nivo metana u vazduhu oko Cepelina, na primer, raste od 2005. godine i dostigao je rekordne nivoe u 2019.

Sada raste zabrinutost da nivoi emisija metana izazvanih ljudskim delovanjem ugrožavaju pokušaje da se ograniči količina globalnog zagrevanja na porast temperature za 1,5 stepeni Celzijusa.

Deset dana posle nesreće u nuklearnoj elektrani Fukušima 2011. godine, radionuklidi – proizvedeni u fisijskom reaktoru elektrane – otkriveni su u atmosferi u Cepelinfjeletu.

Otkriveno je da se ove radioaktivne čestice prenose hiljadama kilometara kroz atmosferu za samo nekoliko dana.

Istraživači na Cepelinu su takođe videli skokove u nivoima sulfata, čestica i metala kao što su nikl i vanadijum u vazduhu oko Olesunda tokom letnjih meseci zbog sve većeg broja brodova za krstarenje koji posećuju ovu oblast.

Takođe su otkrili visoke koncentracije „ostarelih“ čestica između marta i maja svake godine, jer vremenski obrasci nose zagađenje iz drugih delova Evrope i Azije.

Kako se čađ kreće kroz atmosferu, na primer, ona prolazi kroz hemijsku reakciju koja čini čestice reaktivnijima i povećava njihovu toksičnost.

Industrijske topionice na poluostrvu Kola u Rusiji takođe proizvode povremene skokove metala poput nikla, bakra, cinka i kobalta u vazduhu kada vetar duva u pogrešnom smeru tokom zime i proleća.

Ali to nisu uvek loše vesti.

Naučnici su takođe primetili da se nivoi teških metala, kao što su olovo i živa, smanjuju, uglavnom zbog pooštravanja pravila o spaljivanju otpada i industrije.

Napori da se smanji upotreba organofosfatnih pesticida – koji mogu da dospeju u vazduh kada se prskaju po poljima – takođe su doveli do postepenog smanjenja količine ovih hemikalija koje se detektuju u atmosferi oko Arktika.

zicara
Foto: ANNA FILIPOVA

U skorije vreme, istraživači su primetili rastuće nivoe mikroplastike u uzorcima snega u udaljenim regionima Arktika, što sugeriše da su tamo možda bili transportovani vazduhom.

To je navelo istraživače u Cepelinu da prate atmosferu i sneg koji tamo pada, u potrazi za mikroplastikom.

„Veoma male čestice mikroplastike mogu da putuju na značajne udaljenosti vazdušnim putem, slično drugim česticama koje već merimo u Cepelinu“, kaže Dorte Hercke, viša istraživačica na Norveškom institutu za istraživanje vazduha.

„Ono što je drugačije za mikroplastiku je to što je u potpunosti pravi čovek, sastoji se od veoma izdržljivih polimera i sadrži široku mešavinu hemikalija, od kojih su mnoge toksične.

„Zabrinuti smo da su čestice mikroplastike u stanju da transportuju hemikalije na Arktik koje inače ne bi mogle da stignu tamo, što bi potencijalno moglo da nanese štetu krhkim ekosistemima.“

Ipak, dok ti upadi iz drugih delova sveta povremeno zagade vazduh u ovom kutku Arktika, on je i dalje daleko od najgoreg zagađenja koje ljudi ispuštaju u atmosferu.

Postoje i druga mesta sa vazduhom koja bi mogla biti čistija – 2020. istraživači su otkrili izuzetno netaknuti sloj vazduha iznad Južnog okeana tačno južno od Australije.

Olesund je, međutim, jedno od retkih takvih mesta koje ljudi zaista mogu da posete i tu žive neko vreme, čak i ako je pristup uglavnom ograničen na naučnike.

Iznenađujuće, nije ovde uvek bilo ovako čisto.

Između 1916. i 1962. godine, bio je to rudarski grad, sve dok u eksploziji nije poginuo 21 rudar, što je dovelo do evakuacije grada i zatvaranja rudnika.

Od tada je pretvoren u mesto gde se podaci izvlače iz okoline, a ne iz uglja.

„Čišćenja se redovno sprovode od 1960-ih godina kada su rudnici zatvoreni, ali nažalost još postoji određeno zagađenje, kako u rudarskom području tako i u gradu“, kaže Hane Karin Tolan, savetnica za istraživanje u bazi Olesund, kojim upravlja kompanija u vlasništvu norveškog Ministarstva za klimu i životnu sredinu pod nazivom Kings Bay AS.

„Kings Bej, koji upravlja čitavim naseljem Olesund, sproveo je ekološka istraživanja kako bi mapirao zagađenje u zemlji u periodu 2019-2022. i otkrio obim i osnovu za dalje mere čišćenja.

„Svo smeće, otpad i zagađeno zemljište se šalje na odobrene prijeme u kopnenoj Norveškoj.“

Ali dok oni koji rade u Olesundu provode veći deo svog vremena gledajući prema gore kako bi videli šta je u vazduhu iznad njihovih glava, život na zemlji u gradu je neobičan.

Stanovnici dolaze iz celog sveta, između ostalih i iz Francuske, Nemačke, Britanije, Italije, Norveške, Japana, Južne Koreje i Kine.

Postoje samo dva leta nedeljno do ovog grada iz Longjerbijena na Svalbardu, na kojima saobraća avion sa propelerom od kojeg zveckaju kosti.

Sam grad se sastoji od oko 30 zgrada nalik na kabine, nazvanih po velikim globalnim urbanim centrima: Amsterdamu, Londonu, Meksiku i Italiji – da spomenemo samo neke.

Oni služe kao podsetnik na potrebu za diplomatskim odnosima na ovom mestu daleko od užurbane gužve.

Ostali oblici povezivanja su manje dostupni – svi mobilni telefoni i bežični internet moraju biti isključeni.

Grad je zona bez radija u pokušaju da se talasi u toj oblasti održavaju što je moguće tišim, a posebna dozvola je potrebna za istraživače koji žele da koriste bilo koju opremu koja koristi radio prenos.

olesund 1
Laserski impulsi iz instrumenta Lidar pomažu u praćenju nivoa aerosola i drugih zagađivača u atmosferi iznad Olesunda, Foto: ANNA FILIPOVA

Među onima koji koriste prednosti čistog neba i okruženja bez radija je Norveška uprava za mapiranje, koja je tamo izgradila radio opservatoriju od 20 metara kako bi pomogla u praćenju Zemljinih kretanja i gravitacionog polja.

Snažne oluje često potresaju kolibe grada, a noću se vetar ušunja unutra kako bi stanovnicima ukrao toplotu stanovnika.

Tokom mojih poseta gradu, većinu večeri nosila bih svu svoju spoljnu odeću – ekspedicijsku jaknu, pantalone, donji sloj i srednji sloj, uz pokrivanje ćebetom – kada sam bila u kolibama.

Ekstremni vremenski uslovi predstavljaju opasnost za sve koji ovde žive i rade.

Temperature su često ispod nule, a najhladnija ikada zabeležena bila je -37,2 stepena Celzijusa.

U martu ove godine, tokom jedne od mojih poseta Olesundu, temperature su dostigle rekordno visok nivo za mesec od 5,5 stepeni Celzijusa.

Prethodni rekord bio je iz 1976. na 5,0 stepeni Celzijusa.

Potreban je stoički duh koji može da se nosi sa udaljenošću, pristupom, sirovom prirodom i surovim uslovima zajedno sa dugim periodima ili tame ili kontinuirane sunčeve svetlosti.

Bila sam na naučnoj stanici u najteže doba godine, u sezoni tamne polarne noći, kada mesecima vlada 24-časovna tama.

Kretanje je značilo korišćenje baklji i mesečine.

Jedna mlada italijanska studentkinja doktorskih studija koju sam upoznala hodala je sama kroz crnu divljinu sa samo dva do tri metra vidljivosti, suočavajući se sa jakim vetrovima i snegom, samo da bi mogla da promeni filtere na nekim instrumentima.

Ali mrak takođe nudi fantastičan pogled na polarno svetlo koje se kao duh kreće nebom iznad grada.

Postoje i druge opasnosti osim mraka i hladnoće za istraživače koji se upuštaju u istraživanje u ovo doba godine.

Svalbard je prirodno stanište polarnog medveda i tokom godina medvedi su viđeni u blizini naselja, a čak su kroz njega i prolazili.

Kao rezultat toga, zajednica ima pravilo da niko ne zaključava vrata bilo koje zgrade u slučaju da se u naselju pojavi medved i postoji hitna potreba za skloništem.

„Morate se prilagoditi i tražiti rešenja sa polarnim medvedima, a ne obrnuto“, kaže Kristel Genon, jedna od istraživačica koje rade na opservatoriji Cepelin za Norveški polarni institut.

„Medvedi vole da prate reku i često idu putem između naselja Olesund i opservatorije Cepelin.

„Često se dešava da smo gore kod opservatorije i da tada prođe polarni medved. Onda čekamo da medved ode.“

Nakon 16.30, na kraju radnog dana, mala zajednica se povlači u domove.

Lišeni trenutne brze komunikacije i mobilnog kontakta, oslanjaju se na dogovore napravljene ranije u toku dana za svako druženje.

Gradska kantina je jedino mesto gde se ljudi sastaju da bi se spontano družili tokom ručka i večere, razmenjujući priče o polarnom svetlu i divljim životinjama na koje su naišli.

Mnoge od tih priča svedoče o promenama koje se dešavaju u ovom udaljenom arktičkom ekosistemu.

Leif-Arild Hajem, koji je dugi niz godina radio u Olesundu kao inženjer za Norveški polarni institut, rekao mi je da je u toj oblasti od 1984. godine i da je video dramatične promene u okolnom pejzažu.

„Fjord pored naselja je tada bio zaleđen, moglo se ići motornim sankama, ali od 2006/7. više nije zamrznut“, kaže on.

„Naselje je okruženo mnogim glečerima koji su sve manji, a to se najviše događa zbog porasta temperatura.“

Rune Jensen, šef Norveškog polarnog instituta u Olesundu, sa malo tuge dodaje da se osamdesetih godina prošlog veka za područje poznato kao Blomstrandhalvoja u blizini Olesunda još verovalo da je poluostrvo, ali kako se glečer povukao u poslednjih desetak godina, postao je ostrvo, odsečeno od kopna.

„Danas doživljavamo efekte toplijeg Arktika u nekoliko oblasti“, kaže on.

„Na primer, povećan priliv toplije atlantske vode koja menja ceo ekosistem u fjordu nedaleko od Olesunda. To utiče čak i na polarne medvede, koji su primorani da prilagode ishranu.

„Ranije su lovili prstenaste foke na ledenom moru. Sada vidimo veliki porast broja polarnih medveda koji kradu jaja iz gnezda morskih ptica i love foke sa kopna.“

Na nebu i u pejzažu, stanovnici Olesunda su svedoci obeležja našeg sveta koji se menja u velikoj meri.

Za sada, međutim, još mogu duboko da udahnu sa saznanjem da je vazduh koji udišu redak i dragocen resurs.

Izvor: BBC

Norvežani podižu spomenik moržici Freji, uspavanoj zbog bezbednosti znatiželjnih turista

184 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap