gipsani-lavovi-1
Magazin

U Srbiji je zavist stil života. Jedini lek je da pobegneš tamo gde će gipsani lavovi biti tvoj izbor

Jedna od najaktuelnijih tema u Srbiji proteklih nekoliko godina je trend “odliva mozgova” Evidentan je porast onih koji u inostranstvu pronalaze svoja utočišta, a činjenica oko koje se naše društvo najviše potresa je što zemlju napuštaju mladi.

Iako neretko komentari na ovu temu kude sistem i podržavaju one koji odlaze, postoji jedna stvar koju u Srbiji nikada neće izostaviti kada pričaju o ovim ljudima. 

 Gastarbeiter – reč koja u svom izvornom obliku znači gostujući radnik postala je neizostavni deo srpskog svakodnevnog rečnika samo u nešto izmenjenom obliku. Ova reč je srpski trend za ismevanje onih koji su iz Srbije otišli da rade i vraćaju se samo onda kada za to imaju slobodnog vremena.

Višnja u Nemačkoj radi nekoliko godina i kaže da joj gotovo svaki povratak kući ima gorak ukus. 

– Otišla sam pre pet godina. Otišla sam iz razloga iz koga odu i svi drugi a to je da pronađem svoje bolje sutra. Otišla sam jer me je tamo negde neko vrednovao kao radnika i stručnjaka. Ove stvari presudile su kada sam odlučila da napustim kuću i odem tamo daleko. Naravno, na početku mi je bilo teško, jer kao svaki početak i ovaj je pun nepoznanica i straha iako sam se trudila da se uvek setim onoga zbog čega sam otišla. Nakon godinu dana bilo je bolje, razlog odlaska potpuno se pretvorio u moju svakodnevicu i super sam živela sa tim. Konačno sam opravdala sve. Do momenta dok nisam došla u Srbiju. Onda me je dočekalo to – gastrabajterka. Svaki susret sa ljudima počinjao je sa tom rečju. Osećala sam se kao da me ismevaju, na kraju, i jesu to radili. 

Nedeljni ručak i kafa na Adi su super, ali nisu dovoljan razlog da ostanem u srpskom besmislu

Česte su situacije u kojima se događa omalovažavanje i podsmevanje, kaže Višnja, ali ima i onih zbog kojih ti se više nikada ne vraća u svoju zemlju. 

– Gotovo uvek čujem tu tvrdnju “tebi je lako, ti tamo dobro zarađuješ”.  Svaki put se nasmejem i pretvaram se da nisam čula, jer ne znam kako na to da odreagujem. I tako kada dolazim kući, dođem pripremljena da se smejem na opaske drugih jer je srpska činjenica da gastrabajteri dobro žive neosporiva, a ja sam jedna od njih i u ovoj situaciji mi ostaje samo da se smejem i imam grč u stomaku tokom ovakvih razgovora. Često se zamislim i pokušavam da shvatim zašto je to tako. Odakle potreba da se neko namerno degradira, ismeva, povređuje? Svi mi koji smo otišli, uradili smo to jer smo tako morali. Uradili smo to da bi našim porodicama bilo bolje, i nije trljanje na nos ako našim porodicama posle toga zaista jeste bolje.

Ljudi koji žive ovde, kaže naša sagovornica, u sebi talože nezadovoljstvo i zavist i svoje frustracije leče na onima koji su nekako iz vrtloga uspeli da se izvuku. 

– Fascinantno mi je što čak i kada govorimo o ovom fenomenu ja sam ta koja se pravda. Uvek imam tu potrebu. Ono što me takođe povređuje je to što nikada niko nije pitao koliko ja tamo radim? Na koji način dolazim do svega onoga što me čini famoznom gastrabajterkom, onom koja mora po prirodi stvari da ima gipsane lavove na kapiji i bude tema mnogih viceva koji se u kafani prepričavaju? U Srbiji je zavist stil života i to traje godinama i mi Srbi ne znamo da se nosimo sa tim. Jedini lek je da pobegneš tamo negde gde nikome nećeš smetati. Tamo negde gde će gipsani lavovi biti tvoj izbor. 

Podsećanja radi, iz Srbije u proseku u toku jedne godine ode oko 35.000 ljudi. Apsurdno je govoriti koliko nas ovde i ostane s obzirom na to da i sa natalitetom imamo problema. Prevazilaženjem predrasuda na jedan korak smo bliže tome da pobedimo sebe i počnemo svi da živimo bolje. Sledeći put kada krenete da kažete gastrabajter samo se zamislite, i u tome se ogleda prosperitet.  

Sva deca odlaze, ali su mame iz Srbije za nijansu uplakanije od drugih zbog toga

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku