Prekomerna seča čuma u NP Fruška gora za nadležne ne postoji. Oni čvrsto veruju da je besomučno drndanje motorki po ovom nacionalnom parku plansko, čak i kada posečena stabla dalje prodaju firme koje su koje nisu ispunjavale uslove konkursa.
Jednostanije rečeno, na nameštenim konkursima za poslove seče već dobro očerupanih šuma na FG su dobile firme koje ne ispunjavaju uslove.
Tekst redakcije BIRN-a penosimo u celosti.
– Vdiš ovo ovde, tu je bila baš lepa šuma, ista kao i ova okolo. Isekli su je zato što je, kažu, bila stara. Međutim, nijedno drvo nije bilo starije od ovog pored, a to drvo nije prestarelo – ovako novinarima BIRN-a priča Dušan Tomić, planinar i član Pokreta “Odbranimo šume Fruške gore” dok rukom pokazuje predeo koji je nekada bio šuma. Sada je teško definisati šta je zapravo.
Na nizbrdici pokrivenoj snegom, tu i tamo štrči po koji veliki panj, iz kojeg izbija šiblje, a na više mesta nalaze se pobodeni šuplji plastični valjci koji bi trebalo da zaštite hrastove koji su bili posađeni da zamene posečena stabla. Problem je što iz tih valjaka maltene nigde ne viri stablo.
– To se zove neuspešna oplodna seča, kada nakon seče nema podmlatka iz semena. Da bi popravili stvari, oni su organizovali pošumljavanje i uradili veštačku obnovu, iz sadnica. Stavili su ih u ove plastične tube, da ih zaštite od divljači, ali to se ništa nije primilo. Ostalo je golo sve – kaže za BIRN Dragana Arsić, članica pokreta dok njen kolega Dušan Tomić zagleda jednu od plastičnih tuba i govori, više za sebe “evo, ova se primila, ‘ajde da je zaračunamo”.
Prema njihovim rečima, ovakvih neuspelih pokušaja ima na više desetina mesta na nacionalnom parku Fruška gora za koji je zaduženo javno preduzeće sa istim imenom.
– To je posledica nesavesnog gazdovanja šumom. To se ne vidi na papiru, nego na terenu. Nakon oplodnih seča ne radi se nega šume, a potrebno je da se 3-4 puta godišnje fizički uklanja invazivno rastinje oko sadnica. Rezultat toga su ove zaparložene padine i degradirane površine – objašnjava Arsić, navodeći da je samo na ovom prostoru 2018. posečeno oko 700 stabala bukve i hrasta, starosti od 80 do 100 godina.
U poslednjih nekoliko godina, pažnju javnosti više puta su privlačile vesti o nelegalnoj i prekomernoj seči šuma na Fruškoj gori, koje su pratile fotografije velikog broja posečenih stabala.
Prekomernu seču šuma na Fruškoj gori, na pojedinim delovima nacionalnog parka, ustanovila je i Državna revizorska institucija u avgustu ove godine. Prema nalazima DRI, na 25 mesta je tokom 2019. posečeno više šume od planirane i ugovorene količine drveta, uzevši i dozvoljeno odstupanje od +/- 10 odsto.
Suštinski problem koji navode borci za zaštitu prirode je, u načelu, lako shvatiti i svodi se na činjenicu da se onaj ko treba da zaštiti šumu – javno preduzeće – u najvećem delu finansira od prodaje drveta koje se poseče u toj istoj šumi.
Kako su tokom posete BIRN-a rekli iz Javnog preduzeća Nacionalni park Fruška gora, oni seku šume, zato što je to predviđeno “Osnovama gazdovanja šumama” – dokumentom koji je donet 2016. godine na period od 10 godina i kojeg je odobrilo tadašnje Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine.
“To je naš Ustav”, kažu u Javnom preduzeću Nacionalni park Fruška gora, dok se istovremeno žale da taj “ustav” nije dobro napisan – na više mesta, kažu, ove Osnove netačno pokazuju stanje na terenu. “A mi toga moramo da se držimo”, objašnjavaju, listajući pred novinarima ogromne zelene sveske u kojima su do detalja ispisani planovi u vezi sa šumama Fruške gore.
Ujedno, odbacuju optužbe da seku previše šume. “Nama osnove gazdovanja daju da sečemo do 80.000 kubika svake godine. Mi svake godine isplaniramo manje, pa onda i od tog plana isečemo manje”, kažu dok pokazuju da je plan za 2022. još manji nego ove godine.
Kako za BIRN objašnjava dr Marko Marinković, diplomirani inženjer šumarstva i izvršni direktor za šumarstvo, ekologiju i razvoj u Javnom preduzeću Vojvodinašume, jednostavan odgovor na pitanje – koliko treba seći šume? – jeste da treba seći onoliko koliko struka definiše, i da je, nevezano za Nacionalni park Fruška gora, za koji “Vojvodinašume” nije nadležna, pogrešno i da se ne seče ako je potrebno, ali je pogrešno i ako se seče preko mere.
– Seče predstavljaju deo procesa gazdovanja šumama i svaka seča u šumarstvu predstavlja meru obnove, nege ili sanacije. Sečama, koje se sprovode u skladu sa pravilima struke, ne narušavaju se ekosistemske funkcije, naprotiv. Ekologija i ekonomija u šumarstvu ne isključuju jedna drugu, već su komplementarne – kaže Marinković.
Kao primer on navodi da ukoliko se radi o prorednim odnosno sanitarnim sečama, to znači da je posečeno drvo bilo ‘smetnja’ daljem razvoju i stabilnosti šume.
– Ukoliko se radi o sečama obnove, stare šume se zamenjuju mladim šumama koje će da rastu, stvaraju biomasu, vezuju ugljenik, oslobađaju kiseonik doprinoseći na taj način smanjenju efekta staklene bašte – kaže Marinković za BIRN.
On dodaje i da zaštita prirode ne isključuje održivo korišćenje šuma, kao i da se danas u našoj zemlji često čuje i propagira konzervativan metod zaštite.
– Bez šumarske struke priroda bi odreagovala negativnom zamenom vrsta, jer su se izmenili uslovi klime – tvrdi Marinković, napominjući da je važno ravnomerno i blagovremeno obnavljati šumu kako bi se dobio ravnomeran raspored šuma svih starosti.
Marinković kaže i da šumarski plan ne sme da ima direktnu vezu sa zahtevima tržišta – kaže da šumari planiraju šta je šumi potrebno, zatim sprovode radove, proizvedu neke proizvode i tek onda stave na raspolaganje za prodaju.
Sa ovim, uslovno rečeno “šumarskim” uglom gledanja na upravljanje šumama Fruške gore, ne slažu se aktivisti za zaštitu prirode. Među njima je i Draženko Rajković, ornitolog iz Centra za istraživanje biodiverziteta.
Rajković za BIRN kaže da se ovakvom praksom seča šuma na Fruškoj gori – koja se, naglašava, među okolnim zemljama ne može gotovo nigde drugde naći osim u Srbiji – proteruje biodiverzitet, odnosno, smanjuju se biološke raznolikosti na području nacionalnog parka.
– Vi sečom šuma, onako kako oni rade, podmlađujete šumu. A podmlađivanjem šume određene vrste gube svoje stanište, zato što mogu da opstanu samo u zrelim i starim šumama, koje imaju duplje. Svako drvo ima svoj životni vek, i u nekom trenutku počinje da puca i da se lomi, da otvara pukotine. Tu onda ulaze gljive, mikroorganizmi, ptice, gusenice… E, a oni, pre nego što se to desi, vade to drvo iz šume i svake godine je sve manje i manje tih stabala-staraca, koji omogućavaju produžetak života, produžetak vrste za one vrste kojima zaista znači da je to drvo staro. Vi ne možete u mladoj šumi da oformite duplju koja je potrebna da bi ušao slepi miš ili ptica – kaže Rajković.
On napominje da se na Fruškoj gori seče šuma kad je ona “najjača, najbolja i najjedrija”, čime se stvara generacijski jaz u šumama i tako proteruju one vrste zbog kojih je Nacionalni park i osnovan.
– To kako se ovde seče šuma, to je kao da uklonite čitavu generaciju ljudi starosti 45 godina – oni su tad u najboljim godinama, imaju iskustvo, snagu, zrelost, zdravlje, a vi ih doslovno obrišete sa lica zemlje. Onda dobijate i problem sa sastavom vrsta, jer, gde se poseče šuma, više hrast ne raste, imate samo stabla poput lipe i bagrema, a to nisu vrste koje su baš najbolje za biodiverzitet, a nisu ni poželjne u šumarstvu kao hrast. Oni forsiraju hrast, jer hrast donosi najviše novca, međutim, to im ne uspeva – da bi hrast bio visine čoveka, treba mu 6-7 godina, a lipi 2-3 godine, tako da ga ona nadvlada, zasenči ga, oni moraju da čiste sve oko njega, a to ne rade”, naglašava Rajković, dodajući da ne samo da se u nacionalnim parkovima sličnih površina u Rumuniji i BiH ne seče šuma, već i da imaju po 10-20 zaposlenih, dok je broj zaposlenih u JP “Nacionalni park Fruška gora” blizu 150.
– I onda morate da isplatite platu koja se isplaćuje od seče šuma, odnosno, korišćenja resursa. Imate eksploatatora koji upravlja nečim, i to javnim dobrom, kao vuku da date da čuva kozu – zaključuje Rajković.
BIRN je analizirao javne nabavke koje je Javno preduzeće Nacionalni park Fruška gora raspisivao za usluge seče šuma od decembra 2017. do danas. U tom periodu preduzetnička radnja “Beton komerc” i njen pravni sledbenik “Mil-gradnja-1991” d.o.o, u vlasništvu Nikole Stjepanovića, dobile su dve trećine od ukupno 363,9 miliona dinara vrednih ugovora sa javnim preduzećem – 240,3 miliona dinara, odnosno, više od dva miliona evra.
Zanimljivo je kako je firma “Beton komerc” uopšte i ušla u posao seče šuma: kako pokazuje analiza BIRN-a, Javno preduzeće “Nacionalni park Fruška gora” je 2017. sklopilo sporazum za usluge seče šuma sa ovom preduzetničkom radnjom, koja u trenutku konkurisanja na javnu nabavku formalno nije ispunjavala uslove konkursa.
Iako u trenutku slanja ponude ova firma nije bila registrovana za traženu delatnost (umesto zahtevane delatnosti “usluge zaštite, gajenja i korišćenja šuma”, ova firma je u momentu dodele sporazuma u Agenciji za privredne registre bila registrovana za “ostale završne radove”), Javno preduzeće Nacionalni park Fruška gora je sklopila više okvirnih sporazuma sa njom.
Dodaj komentar