Nekda sam govorila kod kuće, hvala mnogo, sve vreme, jer su nas tako učili u školi. Danas koga briga.
Jezički mitovi se ispredaju kao bajke, legende, pa čak i kao neke svete i neporecive mudrosti. One imaju i tu težinu. Kad jednom u njih poverujemo, a to se događa još kad smo deca, teško će nas iko kasnije razuveriti da nisu istinite i da su nas celog života učili pogrešno.
Nedavno se grupa mladih lingvista sa Instituta za srpski jezik izborila da u okviru akcije „Negujmo srpski jezik” stavi na plakate da CELO VREME i ZADNJI PUT nisu nepravilni oblici. Ovo je izazvalo bezmali šok u javnosti, pogotovo kad se pojavilo i u štampi. Društvene mreže su počele da dele ovaj tekst u neverici, jezičke grupe i forumi su uzavreli. Jedan od komentara onih koji nikako ne mogu da poveruju u ovo bio je: „Nemoguće je i ne uvažavam nikakvu argumentaciju kad su me i u školi i kod kuće učili da je to pogrešno”.
Upravo u tome i jeste najveći problem s ovim zabludama – što se uče u školi i to često i od profesora srpskog kojima je to struka, a i oni su to naučili u školi ili kod kuće kad su bili mali, nego nije imao ko da ih demantuje kad su došli do fakulteta. Naime, univerzitetski profesori ove probleme smatraju nevažnim i uglavnom ih zaobilaze. A kako nastaju ove legende? Uglavnom kao i sve druge, kroz narodna predanja, a prenose se doskočicama i uzrečicama. U oba navedena primera, navode se doskočice kao argumentacija. Za zadnji put se govori da ne može tako da se kaže jer ne postoji prednji put, a za celo vreme da ne može jer vreme nije neki predmet pa da bude celo.
Evo još nekoliko sličnih doskočica koje dovode do jezičkih mitova i zabluda: Drva se slažu, a ljudi su saglasni; Zečevi se deru, a ljudi viču; Kako može užasno dobro kad je užas loš?; Ne može puno hvala jer nema prazno hvala… Ima ih još mnogo, ali dosta zasad.
U svim navedenim primerima razlog nastanka ovih zabluda je u neznanju da skoro sve reči imaju više značenja. Dakle, zanemaruje se postojanje polisemije ili višeznačnosti. Ugledni lingvisti Lori Bauer i Piter Tradžil u svojoj knjizi „Jezički mitovi” (1998) u prvom poglavlju ove sad već kultne knjige navode upravo ovaj problem – zanemarivanje polisemije, pod naslovom Značenje reči može biti samo jedno. Eto još jednog mita u vidu doskočice.
Celo znači isto što i čitavo, pa ako može čitavo vreme, zašto ne bi moglo i celo? Osim toga, za one kojima to nije dovoljno, pitanje: Zašto može da se kaže ceo dan, cele noći, ceo mesec i celu godinu a ne može celo vreme? Ubeđivanje od strane uglednih lingvista da zadnji u značenju poslednji nije pogrešno, da se radi o uobičajenom prenošenju značenja, traju već skoro čitav vek, ali to ništa ne pomaže jer je narodno predanje uvek jače od svih argumenata.
Da, drva se slažu, ali slažu se i ljudi ako su saglasni. Glagol slagati se takođe ima više značenja, a ovo za ljude je čak i češće u upotrebi i skoro da je neverovatno da je i ova legenda zaživela. Naravno da možemo da se slažemo pogotovo kad smo složni.
Zečja koža se dere, da, ali deru se i ljudi kad se naljute ili kad je to potrebno zbog buke. I ovaj glagol ima mnogo značenja i pitanje je zašto mu je legendom uskraćena baš ova upotreba. Valjda se nekom učinilo da je neprimereno da se ljudi deru.
Naravno da može puno hvala i čak je vrlo poželjno. Puno ovde čak i nema pridevsku nego prilošku upotrebu tako da ovo poređenje s praznim potpuno maši poentu i gotovo je neshvatljivo da ljudi s diplomom to ne primećuju. Ispada da ne razlikuju vrste reči. Uzgred, puno znači isto što i mnogo, tako da ni mnogo hvala nije pogrešno, kao što neki tvrde. Užasno lep pogodak! Zašto ne? Kolokvijalni govor i žargon, ali i standardni jezik, često se služe negativnim značenjima da bi pojačali pozitivna.
Isto kao jezivo lepe oči, ili u žargonu izrazi strava, mrak i ludilo za nešto mnogo dobro. Ali dobro, ovo ne mora biti prihvaćeno jer žargon nije deo standardnog jezika. Samo skrećemo pažnju kako do ove pojave dolazi.
Za kraj, moramo se izviniti svima onima koje je ovaj tekst iznervirao, ako su uopšte stigli do kraja. U redu, ne morate da verujete da ste podlegli jezičkim mitovima, znam da ih je teško izbaciti iz glave i poverovati da su vas svi ti jaki autoriteti kao što su učitelji, nastavnici, profesori i roditelji celog života naopako učili, ali vas molimo da ne ponavljate njihovu grešku i da i vi svoju decu učite pogrešno.
Vaše puno hvala često nailazi na – ne postoji prazno hvala.
Da li ste pogrešili?
Naravno da niste. Puno i mnogo su sinonimi i mogu se ravnopravno upotrebljavati u ovom značenju. Tačno je da ne postoji prazno hvala (prazno kao suprotno od puno), ali ovde je reč o prilogu, a ne o pridevu puno, te poređenju sa praznim ovde nije mesto.
Prilog puno znači: u velikoj količini, u velikom broju, mnogo; vrlo, veoma.
Prilog mnogo (suprotno od malo) upotrebljava se kada se ukazuje na veliki broj, količinu i obim nečega; kada se ukazuje na količinu, obim neke radnje, zbivanja; kada se ukazuje na visok stepen ili intenzitet nečega; jako, veoma, vrlo.
Dakle, možete upotrebiti bilo koji od ova dva priloga; ispravno je i puno hvala i mnogo hvala.
I ptice na grani, koje jezik ne interesuje, naučile su poslednjih godina da se kaže sve vreme, a ne celo vreme. Ovu „neprikosnovenu istinu” znaju i oni koji ponekad ne znam pišu sastavljeno. Iz svog rečnika celo vreme su proterali skoro svi. Nekako se ustalilo pravilo – pismen si ako govoriš sve vreme, i obrnuto.
Zašto? Objašnjenje se, uglavnom, svodi na sledeće: celo ne može da se odnosi na vreme nego samo na prostor ili predmete: ceo može biti, na primer, hleb, ali vreme – nikako.
„Sve vreme, a ne celo vreme”, slobodno možemo reći, najpoznatije je jezičko pravilo. Ili jezički mit.
Pridev ceo često koristimo uz različite reči koje se odnose na vreme: celi sat, ceo dan i sl. Zašto onda ne bismo rekli i celo vreme?
Rečnik srpskoga jezika Matice srpske pridev celo objašnjava: ceo, potpun broj, potpuna veličina: jedno celo, dva cela; celina. Ceo je: onaj koji ima sve delove, koji nije lišen nijednog dela, kojem ništa ne nedostaje, uzet u celinu, čitav, sav, potpun; koji nije prekinut (u prostornom ili vremenskom smislu), koji je u punom opsegu, odnosno trajanju: celi dan, celo jutro, cela godina; nepovređen, neozleđen, neoštećen; potpuno sličan, isti, pravi; nepobitan, neosporan itd.
Sav (sva, sve) je, prema Rečniku, onaj koji je bez izuzetka, celokupan; ceo, čitav; velik, golem.
Iz navedenog zaključujemo da su sve i celo sinonimi.
Jezički priručnici kažu da je ovo, pre svega, pitanje stila i da je stilski lepše reći sve vreme, ali to, naravno, ne znači da je celo vreme sa gramatičke i logičke strane pogrešno.
Veći problem predstavlja – svo vreme, koje se veoma često upotrebljava, a neispravno je; mada ovo svo nikoga nije iznerviralo kao celo.
Dakle, sve vreme, celo vreme, čitavo vreme, ali ne i svo vreme.
Izvor: www.pismenica.rs/
Dodaj komentar