Magazin

Evo šta ćeš postati ako ukucaš 1 i pošalješ na 3030

Sedim u čitaonici biblioteke sama i plačem.

Strah mi je otežao ruke, pa teško sve ovo kucam, ko tupim balvanima. Razmišljam da li da prekinem, odem u kafić pored, popijem nešto kratko i vratim se pridvidno smirena.

Od jutros sam čula ljude, i sebe sam čula, kako se žalimo na sparinu. Teško neko vreme, ne može se disati, ne može se hodati, raditi. Šta je ovo, jebem ti ja ovo! Kad će zahlađenje?

Gvožđar protutnjao „zalada“, negde oko pola sedam, megafonom probudio ulicu, dižu se roletne, ljudi ga psuju, ja ga psujem u sebi, evo mi dete probudio, sad će i ona da zeza.

U autobusu baba od 85 kuka zbog bolova u leđima, ja se pored nje sa 38 savila ko kifla, utrnula.

Vozač jebe mamu ciganima u prikolici zakačenoj za belog mršavog konja, kaže ciganska posla i teško ćemo mi ovako u Evropu.

Na svakom ćošku u gradu radovi. Crni, znojavi, usukani radnici sređuju travnjake, sade cveće na plus 33, popravljaju fontanu, potkresuju živice, skidaju plakate sa zidova i drveća, krpe rupe na asfaltu, stižu 4. avgusta Vučić i Dodik i … obeležava se u Palanci parastos žrtvama Oluje. Sve liči na film „Tri karte za Holivud“. Malo je još vremena ostalo.

Sednem u kafić, devojke za stolom pored listaju novine i smeju se porođenoj učesnici Zadruge, Miljani, jer je ostavila dete u Porodilištu i izašla na sat, dva da pojede kolač u poslastičarnici. I popije ladan sok.

Kažu „već se smorila ko mama“.

Uzmem novine, listam, da nađem nešto o čemu bih pisala, a da nije Miljana, nešto da me pomeri, slabo ide, odem na društvene mreže i naletim na link sa stranice Budi human, kliknem na stranicu, zađem u nju i smrvim se.

Nikada do sad nisam bila na stranici i sajtu, samo ono što vidim kao podeljen post na nečijem zidu. Pomognem, ne čitam od čega dete boluje, da ne umrem momentalno, majka sam, i da nisam. Ali, sad sam se eto našla tu, na toj stranici.

Pomozimo, pomozimo, pomozimo.

Nikoli, Maši, Anastaziji, Anđeli, Vasiliju…

Upiši 420, upiši 415, upiši 408, upiši 407…

Pošalji na broj 3030, na broj 3030, na broj 3030.

Krenem dole, u starije objave, očekujući da je negde kraj, rolam, rolam mišem, kraj se ne nazire.

Deca u kolicima, deca sa cevčicama u nosu, sa braonilama u malim rukama, sa krivim oslabljenim nogicama, odlutalim pogledom, zavojem oko sebe.

Deca bolesna. Deca hrabra. Roditelji junaci.

Pročitam za nekoliko njih i počnem da plačem.

Svuda slično „do treće zdravo dete, do četvrte zdravo dete, do druge zdravo dete“ i onda „tumor, tumor, leukemija, distrofija mišića…“ i onda “potrebno je još”

I nestane me.

Skupe mi se ova zdrava pluća što se žalila jutros na sparan težak vazduh.

Paralisale mi se noge što se žalile jutros na bolove od tvrdih sandala.

Zaglušile mi se uši što su se u zoru bunile zbog gvožđarevog megafona.

Zamutio vid od svih tih teških gorkih istina, onaj vid što mu Sunce jako do malopre smetalo.

Nervi me zapekli ko serija kratkih strujnih udara, oni nervi što su jutros reagovali na tek porođenu Miljanu iz Zadruge, na devojke koje je komentarišu, na babu iz autobusa sa bolovima u leđima, na nadrndanog šofera i politiku koja čisti grad i sadi cveće.

Ulaskom na stranicu Budi human, ušla sam u svoj najveći strah. Nisam morala da platim kartu, da se najavim, doteram, na tu stranicu su SVI DOBRODOŠLI, DA POMOGNU KOLIKO MOGU, KOLIKO IMAJU, KOME POŽELE OD STOTINE NJIH BOLESNIH I ŽIVOTNO UGROŽENIH.

Kakva bol, uđeš sa najboljom namerom da pomogneš i listaš, listaš, listaš, pomogao bi svakom ali ih je mnogo, previše, parališuće previše. Gledaš lica, gledaš oči, čitaš da vidiš šta se desilo, kakve su prognoze, kome koliko još treba… Spasavaš nekom život.

I shvatiš da umesto vlasti koja sadi petunije u parkovima i čupa korov sa ivičnjaka da oduševi i zadovolji vrh, ti i ja, građani, odlučujemo o ishodima bolesti ove dece, ovih heroja.

Zato ja vas molim ukucajte 1 na 3030 (200 dinara) i pomozite nekom da oseti svoja pluća ponovo, svoje noge ponovo, da izleči krv, da izleči oči, kost, mišić. Da potrči, da se zadiše od tog trka, da skače, da se smeje, da se oznoji na jakom Suncu koje nama smeta. Da čuje gvožđara u zoru. Da čuje šofera u autobusu koji ga vozi ponovo u školu. Da vidi tog mršavog konja koji kaska i ne predaje se. Da se vrati svojim hrabrim roditeljima zdravo, rumeno, inatno ako treba, prkosno, ponekad neposlušno, ustalo pre vremena, brbljivo (sve ono oko čega se žalimo), ali da se vrati zdravo.

Ne treba da čekamo da se vlast okupirana petunijama i fontanama i potkresanim žbunjem u susret dolaska vrha trgne. Ona se nikad neće trgnuti i to ne sme da nas omete da mi budemo ljudi velikog srca koji pomažu drugima da ponovo osete svoje veliko srce.

Možda vas poseta stranici i sajtu Budi human parališe, posebno ako ste roditelj, preplaši, možda vam uzme vazduh, suzi pluća na nekoliko sati, natera na plač koji će se zaustaviti u očima, ali će preći unutra, na dušu, ali će od vas napraviti humanog, dobrog, velikog čoveka kome je data prilika da nekome pomogne i on ju je iskoristio.

Zato porasti, spasi nečiji život i budi zahvalan na zdravlju svoje porodice, sve ostalo će proći, baš kao glas gvožđara kroz megafon u pola sedam ujutru.

Heroj Mundijala: Mladi junak prvenstva svu zaradu donirao bolesnoj deci

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentara

Klikni da objaviš komentar

  • Nikako nemojte kucati 1 na 3030, jer tada novac ide na zajednicki racun fondacije koji se koristi za tekuce troskove, a jednom godisnje, ako ima viska novca, fondacija to rasporedjuje na bolesne. Umesto toga, odaberite jednu osobu i posaljite njen broj na 3030 kako bi bas ta osoba direktno primila novac.

238 Shares
238 Shares
Share via
Copy link