Sve mere u Srbiji su popuštene, koronavirus za nas kao da ne postoji i nikada postojao nije, osim ako neko od nas nije (a većina jesmo) izgubili nekog bliskog, dragog, poznatog. I dok se ugostitelji i uslužne delatnosti raduju popuštanju mera jer para nema, sportski klubovi su srećni pa presrećni, pune tribine navijača, kafane pune do zore, ori se živa muzika, pucaju vatrometi…ljudi na ulici, primetno je i zaista ne morate da se pomučite, pogledajte oko sebe, kao da su tinejdžeri na ekskurziji. Što bi klinci rekli, “ide gas”, svi opušteno, u radnjama više niko ne stavlja masku osim prodavačica, a skoro čuh i komentar apotekarke: “Ma, ne morate, mi nosimo jer moramo”.
I ne, ne misli niko da treba da se pozatvaramo ponovo po stanovima i čekamo uput za nervno odeljenje, pogubljeni od usamljenosti, izolacije, negrljenja, tuge, obučeni u haz-mat zaštitna odela. Naprotiv, radujem se i ja svakom zagrljaju. Svakoj muzici koju čujem iz auta u prolazu, iz kafane, kafića, prijateljima, poznanicima, rodbini čak, da ne poveruješ. Samo, mnogo nas brate zajebavaju. Cucaju nas, što bi narod rekao, k’o Talijan majmuna. Zaključaj – otključaj – zategni – popusti – zimi je opasno – na jesen sedmi pik desethiljaditog talasa – evo je korona na leto. Sluđeni smo. Zbunjeni. ne znamo šta da očekujemo, ko nas farba i laže, zašto i kako nas majmunišu. Otišli smo sa živcima. A oni nas farbaju i dalje. I motaju nam lokne, kako ko stigne.
Političari kako smo pobedili koronu, doktori kako nas čeka borba teška, eto je, samo što nije, ma kakva jesen, pre kraja leta. Političari opet slave pobedu i celivaju zastave zbog vakcina – što je opravdano iako smo bili zamorčići za treću fazu ispitivanja i potpisali smo da niko nije odgovoran za bilo šta što nam se desi nakon pelcovanja osim nas – čak i naš “veliki prijatelj” Orban reče onomad da prvo vidi šta će nama da se desi pa će on da razmisli o vakcinama. Ali, dajmo, budimo realni, ne ljubi se tuđa zastava samo zbog toga, ne videsmo celivanje naše državne nikako, drugi su tu motivi osim “čipovanja”, opasno nas majmunišu, kako ko stigne, bez da nam je jasno i koliko, a zašto, pa…to nam je već odavno jasno. Nisu ovi prvi, a teško da će biti i poslednji.
Zašto? Pa, ekonomski tigar je na kolenima, a i robovi koji ropkaju za minimalac i nose pelene po stranim firmama počeli da se bune, neće da rade 12 sati dnevno, zamislite taj bezobrazluk.
Pa, kako ovaj tigar ne bi otišao u džunglu, kao pravi bengalski ili u neku savanu i pojeo prvu antilopu gnu koja mu naleti (to je gnusno ali neophodno), on svesno jede svoju decu. Dok se robovlasnicima celivaju zastave robovi se grde da su se pogospodili i neće da rade. Kaže preCednik, prvorođeni, onaj što ga nije sramota da brže, jače i bolje ispljuje sopstveni narod i svi su mu bolji nego mi, da eto u Arilju rade Turci i Albanci u mesarama, jer smo se mi pogospodili…gospodo drugovi i drugarice gospođetine.
Lažeš bre pobratime, vezu onomad tražih u Matijeviću paštete da prodajem i tranžiram polutke, nisu me ni pozvali na razgovor. Dakle, i to sa mesarama vam je rešeno, jednostavno nije tačno da građani Srbije neće da rade. Samo hoće da sačuvaju minimum minimuma dostojanstva u tom procesu koji se zove posao, pa da ne bude “živiš da bi radio” nego “radiš da bi živeo”. U međuvremenu, dok Leskovčani poklanjaju paradajz zbog niske otkupne cene, po hipermarketima koji su više nemamo pojma čiji i koliko vlasnika su promenili prodaje se specijalni, zlatni paradajz, za 120 dinara po kilu. I tu, u tim hiper mega giga maksi marketima rade neki robovi kojima je svega dosta.
Ali svega. I meni je svega dosta. I vlasti koja raspolaže ovom državom kao da joj je dedovina, i opoziciji koja ne postoji i samo svoje dupe gleda, kao i kad su bili pozicija, i korone nam je dosta, i kriznih štabova, i maski, i mera, i bez mera, i kafana (za njih nemamo ni pare) i festivala od kojih opet zna se ko pokupi kantu masti kao i od utakmica sa publikom, i navijača, i nevolja raznih, i pretnji i grdnji i suza u očima i botovanja sa sve četiri strane političke scene, i alfa, beta gama i delta talasa. Takođe nam je dosta. Da će da naleti makar neki Omega, onaj završni, sve da potamani, ili vas što se bahatite ili nas sirotilju što nemamo za lekove ni alkohol ni drogu, jer, “neko pijan lakše život odrobija”. Skurcalo nam se sve, s oproštenjem, i počeli smo da režimo.
U međuvremenu, mediji prenose, upozorenja i alarmi pale se sa svih strana. Stručnjaci nemaju dilemu, novi talas korone stiže sasvim sigurno i to ranije nego što je očekivano. Lekari su taman počeli da koriste godišnje odmore i kovid kapaciteti su ponovo vraćeni u redovni zdravstveni sistem. Ipak, pitanje je koliko dugo će taj zeleni talas trajati.
„Deluje mi da ćemo mi morati da se ponovo spremamo za neku vrstu kovid reorganizacije. Raste broj prvih pregleda i pacijenata koji dolaze sa nekom vrstom simptoma i testiraju se. Kao po pravilu, to kreće sa juga“, primećuje zamenik direktora Kliničkog centra u Nišu Radmilo Janković za Nova portal.
On upozorava da je vakcinacija posustala.
„Sada su nas prestigle sve zemlje Evropske unije. Sa ovakvim brojem vakcinisanih nas će udariti ozbiljan talas i nema govora da to možemo da izbegnemo. Talas će na s brže udariti nego što smo očekivli, teško da će to dočekati septembar „, poručuje doktor Janković i dodaje da ne može sa sigurnošću da precizira jačinu novog talas i broj novozaraženih.
Onomad se i Kon javio da isto kaže. Političari ne kažu isto. Oni su prošle godine frizirali neke brojke umrlih od korone i pokazali koliko treba da im se veruje po stopedesethiljaditi put. Samo treba da se veruje da treba da pravimo decu da rade u pampers pelenama za strance u sopstvenoj zemlji, da nedeljom mora da se radi (šta li se oni severnjaci izmišljaju pa isprobavaju radnu nedelju od 4 dana…) i da ne treba da idemo na odmor jer nemamo od čega da se odmaramo kad ne radimo ništa.
Narod je stoka koju treba popljuvati, a marva služi da vuče, je l’? E, pa, marva počela i da se džilita, neće sve ovo baš tako glatko da prođe. Narod i te kako zna da zaćuti. A kad narod ćuti…ili kad partijske kolege progovore i propevaju…dogorelo do noktiju i nešto da se menja mora.
Osim ako ne reše da zamene nas, pa nabave neki drugi, bolji narod, koji će voleti i slušati svoju vlast. Jer njima ne treba ovakav narod, budan, misleći, svakoj vlasti, pa i ovoj, treba sediran, zombiran narod koji rinta za koru hleba i gleda kako da se skljoka u trosed koji ne može da se razvuče još od devetsto osamdesete kad se baba Ljubinka skljokala na njega pa mu polomila mehanizam, pojede neki kereći parizer i zaspi.
I sanja da živi. Jer ovo nije život, ovo je privid života. Životarenje ili životinjarenje, kako kome drago.
Pisali građani Srbije, poniženi i uvređeni, leta Gospodnjeg 2021.
Lista stranih ulagača koji ponižavaju radnike u Srbiji, a dobijaju ogromnu pomoć države
Dodaj komentar