Džoni Štulić proslavio 70. rođendan, putovanje harmonijom Bitlsa kroz narodne pesme (AUDIO)

Bio je i ostao mističan i intrigantan, a njegov kreativni izraz menjao se kroz decenije. Nikada nikoga nije ostavio ravnodušnim, a to ne čini ni dan danas.

Jedan od najznačajnijih autora jugoslovenskog rokenrola Branimir Džoni Štulić 11. aprila je proslavio svoj 70. rođendan.

Iako decenijama živi u dobrovoljnom egzilu u Holandiji, frontmen Azre i danas izaziva posebnu pažnju publike tako da su gotovo svi mediji od Vardara do Triglava obeležili ulazak Džonija u osmu deceniju.

Sam Štulić je na svoj jubilarni rođendan objavio pesmu „Sedna moma na odreto“ na svom Jutjub kanalu.

Sedamdeseti rođendan Džonija Štulića – mit koji traje

Veliki poštovalac Štulićevog dela, pisac i novinar Muharem Bazdulj kaže za „Orbitu kulture“ da se tokom godina mit o Džoniju promenio, između ostalog i zato što je 70 godina u zapadnoj tradiciji krajnji marker starosti.

„U Bibliji se kaže da je Bog čoveku dao 70 godina života i to je neka dob patrijarha, što bi se reklo. Međutim, danas kad vidimo da su na globalnom planu najaktivniji rokeri stariji od Džonija, od Rolingstonsa do Brusa Springstina, i to se na neki način promenilo. Ne znače više ni godine ono što su nekad značile.“

Karakteristično za Džonijev današnji status je da je njegova izvorna publika koja ga je gledala na koncertima i pratila albume Azre u realnom vremenu, na neki način ostarila.

Njegovi pravi fanovi su ostali verni njegovom opusu i baštini, dok su se „saputnici“ vrlo lako otkačili od Džonijevog mita i u njemu vide samo jednu od figura sentimentalnog jugoslovenskog vaspitanja.

„Zanimljivo je da se pojavljuje jedna mlađa generacija ljudi od tridesetak godina koji se nisu ni rodili kad je on otišao u Holandiju i prestao sa mejnstrim učešćem na estradi, koji na neki sličan način doživljavaju njegove pesme. Kao i što se svaki mit menja, i Džonijev se menja tako što dolaze nove generacije koje imaju novi ugao gledanja na to, a oni koji su ga ranije slušali zadržavaju isti predznak koji su imali.“

Jugoslovenski Dilan oplemenio pesme Bitlsa

Bazdulj smatra da je poređenje Džonija sa Dilanom na mestu, jer on još od početka osamdesetih važi za jednog od najvećih pesnika jugoslovenskog roka. Međutim, to nije jedini razlog velikog komercijalnog uspeha Azre.

S jedne strane ,on je veoma jak čisto lirski i pesnički, što se videlo i kasnije kad je pisao knjige i tekstove koje nije ni pokušavao da uglazbi.

Sigurno bi bio jako dobar pesnik i da je pisao samo „poeziju za papir“ što se danas vidi po tome da se neki njegovi stihovi upotrebljavaju u svakodnevnom razgovoru, a da ljudi često ne znaju da su njegovi.

Druga stvar, ne manje važna je njegova kompozitorska i muzička veličina. Njegove melodije i orkestracije su mnogo kompleksnije nego što na prvi pogled izgledaju i on je neku vrstu harmonija karakterističnih za Bitlse oplemenio nekim našim narodnim melosom.

„Treća stvar je Džoni kao harizmatična figura, što opet ima dva sloja. Prvi je način na koji je nastupao – količina energije, frekvencija nastupa i potpuni fanatizam na bini, i što je povezano s tim, njegova javna i politička figura – izjave koje je davao i stavovi koje je zastupao. I to su tri stuba na kojima taj njegov status počiva“.

Glas margine – Džoni i Sinan

Pozorišni reditelj Gorčin Stojanović izjavio je svojevremeno da su samo Džoni i Sinan Sakić mogli da na tri bandere da nalepe najavu koncerta i da napune bilo koji prostor u bivšoj Jugoslaviji. Bazdulj smatra da je ta izjava tačna i da su Džoni i Sinan punili sale i stadione i bez marketinške kampanje zato što su prebacivali i do one publike za koju kultura u najširem smislu nije pitanje statusa.

Većina, čak i estradnih zvezda, a naročito iz umetnosti poput pozorišne i filmske u kontekstu premijera, podrazumevaju jednu vrstu socijalne etikecije. Ali postoji i jedan deo publike, naročito ljudi koje elitisti danas nazivaju krezubima, reč je o ljudima iz predgrađa, ni iz sela ni iz grada, koji praktično nemaju svoj glas u javnosti.

„Ti ljudi takođe traže svoj glas u javnosti i društvu, jako su osetljivi na lažno predstavljanje i oni u retkima prepoznaju da su stvarno njihovi. U tom smislu Gorčin Stojanović je napravio dobar spoj kod njih dvojice, jer koliko god oni bili u 99 odsto stvari drukčiji, oni zaista jesu bili glas margine. O takvim ljudima je Džoni pevao i takvi ljudi su se u njegovim pesmama pronalazili“.

Kreativni marginalac neće u penziju

Bazdulj koji je četiri knjige novinskih tekstova nazvao po Džonijevim pesmama – „Između krajnosti“, „Kao i jučer“, „Filigranski pločnici“ i „Krivo srastanje“, sumnja da će se Štulić penzionisati u osmoj deceniji. Džoni je kreativan čovek, a kreativni ljudi stvaraju dok dišu.

„Mislim da će Džoni jednu vrstu kreativnog impulsa imati dok je živ. Čini mi se i da mu odgovara pozicija koju ima već godinama gde mu je internet pomogao da iz jedne holandske provincije putem svog Jutjub kanala dolazi do slušalaca. Ne verujem da će se menjati taj kanal komunikacije i mislim da će ostati stalno prisutan na samoizabranoj margini sa koje već neko vreme deluje“, zaključio je Bazdulj za Sputnjikovu „Orbitu kulture“.