Magazin Novi Sad

Dušan je od rođenja nepokretan, ali ga to nije sprečilo da postane vođa Slaninara i gradska faca

djani-lestat

Dušan Radivojević ili Đani Lestat dobro je poznat Novosađanima. On je  u razgovoru za Blic pričao o svom životu, hendikepu sa kojim se bori ceo život, navijanju i Vojvodini.

– Išao sam ulicom u centru Novog Sada kada mi je prišao tip sa kapuljačom i rekao „daj pare i mobilni“. To je bio treći put da neko proba mene da pljačka. Svaki put sam mu odgovorio istom rečenicom: „je li gari, ti baš nisi odavde“, počinje priču  Đani Lestat, verovatno najneobičniji osnivač navijačke grupe u Srbiji.

djani-lestat-4
Foto: Privatna arhiva

Jasno je zašto im je Đani delovao kao pogodna meta. Od rođenja je nepokretan i kreće se u kolicima.

Novosađanima je još jasnije zbog čega su pljačkaši u pokušaju umesto u zločin posle par odabranih reči kretali u rikverc.

Radivojević je možda ceo život proveo u kolicima, ali su ta kolica uredno stajala na tribini stadiona fudbalskog kluba Vojvodina, okružena sa nekoliko stotina navijača.

Malo ko ga u ovom gradu ne zna, a i oni koji ga ne znaju verovatno znaju za njega. To vam postaje jasno čim sa njim izađete na ulicu. Javljaju mu se svi, od ljudi iz kafića do žena iz prodavnice.

– Pazi, kada si kao ja neobičan to nije ništa neobično. Rođen sam sa stanjem spina bifida, tj. otvorena kičma i u to vreme sam verovatno bio jedan od retkih invalida u Novom Sadu. A još sam bio i dete, tako da sam odrastao pod tuđim pogledima – jasan je Đani.

Insistira na tome da napišem „invalid“ skoro podjednako kao da ga ne zovem Dušan.

– Ja jesam invalid i to je to, to što mogu to da kažem i da se smejem na svoj račun dokaz je jednakosti. Preko dvadeset godina se na ime Dušan ne odazivam. Do petog osnovne sam bio klasična mala žrtva. Trpeo sam maltretiranje vršnjaka. E onda je u meni nešto kvrcnulo. Shvatio sam da postoje dve strane batine i da neću da budem na onoj gubitničkoj. Počeo sam da idem na utakmice, postao sam ku**evit. Dobio sam nadimak po sicilijanskom mafijašu zbog tamnog tena. Sahranio sam Dušana. Postao sam Đani. Dušan je bio sve što ja više nisam, sa njim sam zakopao mentalni sklop žrtve – objašnjava Novosađanin.

Prodoran je i komunikativan i vidno istetoviran sa crtom crnog humora koja bi bila neprijatna da je on ne priča tako ležerno.

Marko iz Novog Sada u invalidskim kolicima obilazi svet i sa sobom nosi osmeh kao zaštitni znak

djani-lestat-3
Foto. Privatna arhiva

I stvarno, Đani će se bez problema šaliti na račun svog stanja i pričati viceve o hendikepu dok u kolicima krči put kroz rulju. Tako je sve dok ne dođete do stadiona – tu postaje potpuno ozbiljan.

– Matori me prvi put odveo na utakmicu kada sam imao 11 godina. Navukao sam se na tu energiju. Ja Vošu doživljavam vrlo lično, a navijače gledam kao na porodicu. U nekom trenutku slošilo mi se od priča o nasilju i odlučio sam da sa meni dragim ljudima osnujem navijačku grupu Slaninari koju čini malo starija ekipa u tridesetim. Zreli ljudi koji vole fudbal i hoće da mu vrate šmek osamdesetih kada se išlo na tribinu zbog navijanja a ne razbijanja. Tako smo nastali mi – Slaninari. Ima nas 300 – 400 i jedna smo od tipa tri navijačke grupe u Srbiji koji prema evidenciji MUP-a nemaju kriminalne kontakte – kaže Đani.

Navijačke kontakte ipak imaju i to, nažalost, nekad i krvave.

– Pre dve godine sam na međunarodnoj utakmici predvodio korteo kada su me pripadnici rivalske navijačke javno podržali, ali sam isto tako doživeo i da me jedna njihova frakcija gađa na utakmicama i ja smirujem moje da ne nasrnu. Možete da zamislite kako navijači reaguju kada vide da gađaju njihovog druga invalida. Ne želim to. Nisam lud, svestan sam da sam sam birao taj navijački put uz sve rizike koje on sa sobom nosi. Bilo kakve osvete ne dolaze u obzir. Nisam i neću nikada podržavati nasilje – izričit je Đani.

Umesto nasilja podržava – aktivizam, humanitarne akcije i Tijanin zakon.

djani-lestat-6

Pored navijačke grupe, jedan je i od osnivača grupe „Dva minuta tišine“ koja se zalaže za prava dece i marginalizovanih osoba.

– Svestan sam da idem iz ekstrema u ekstrem, ali ti ekstremi su me svuda odveli. Bio sam turistički vodič u Africi, trenirao nindžitsu deset godina. Proveo sam ceo život na rukama i hteo sam da naučim da ih koristim najbolje što mogu. Ne mogu da hodam, ali daleko sam od bespomoćnog – kaže Đani koji se bavi vođenjem porodične firme, piše blog i snima rep singlove.

Pre nekoliko godina je zbog problema sa bubrezima doživeo septički šok i pao u komu. Iz nje se probudio, kaže, još tvrdoglaviji.

– Kamen mi je rasparao bubreg i upao sam u septički šok. Kada sam se čudom oporavio počeo sam da pišem iz bolnice i to mi je dalo snagu da izdtržim. Tu čovek izgubi strah. Posle toga sam krenuo da stvaram, da repujem. Našao sam ventil kroz koji puštam svoj mrak. I zato mi ne pričajte da jedna osoba ne može da menja stvari. To apsolutno nije tačno. Nemoj biti povodljiv i ne prati masu. Ne živi život po inerciji, to vodi ka letargiji. Ne budi ono što jesi, budi bolji od toga – poruka je sa najneobičnije tribine. Ljudske

Baklje, tambure i sahrana kakvu Novi Sad ne pamti! (VIDEO)

334 Shares
334 Shares
Share via
Copy link