Ovogodišnju posetu rodnom Novom Sadu, naš poznati muzikolog Dušan Mihalek, koji već tri decenije živi u Izraelu, pamtiće dok je živ. Ko je mogao pretpostaviti da će mu devedesetogodišnja majka, zaražena koronom, zaglaviti u bolnici, a da će on svoj letnji odmor u Srbiji započeti karantinom!
Ali, kako to već obično biva kod Mihalekovih, posle silnih muka i peripetija, sve je došlo na svoje mesto.
Gospođa Mira je, mimo svih prognoza, uspela da se izbori s virusom, a njeno ozdravljenje bilo je prava senzacija za sve – osim za nju, koja je do pre nekoliko nedelja gotovo svakodnevno planinarila po Fruškoj gori, u osamdeset i nekoj skakala padobranom a nije odolela ni vratolomijama u adrenalin-parku.
Za Duška je majčin oporavak jedan od mnogih blagoslova koji su ga pratili kroz život pun neizvesnosti, izazova i prepreka.
Mihalekovi su şorta koja se ne da lako slomiti.
BEG OD BALKANSKOG LUDILA
Dušan je emigrirao u Izrael početkom oktobra 1991. godine. Izašao je iz Jugoslavije “kroz iglene uši”, petnaest minuta pred zatvaranje granice s Mađarskom, zajedno sa osamnaestogodišnjim sinom Janom koji je, uprkos tome što mu je vid na jednom oku oštećen 90% a na drugom 40%, proglašen sposobnim za vojsku.
Pretila mu je mobilizacija i sigurna smrt, a odlazak u Svetu zemlju bio je jedini način da se porodica spase od balkanskog ludila.
BENEFICIJE U STARTU
Poreklo Duškove supruge Zlate, kćerke čuvenog profesora ortopedije dr Đorđa Gusmana, Jevrejina koji je jedini u svojoj familiji preživeo Aušvic, bilo je ulaznica za Izrael.
Ocu i sinu uskoro se u Budimpešti pridružio ostatak porodice – majka Zlata, kćerka Hana i sinovi Branko i Tin, svi su na licu mesta dobili državljanstvo i besplatne karte za let do Tel Aviva.
SVE OD SEBE
Mihalekovi su o odlasku razmišljali i pre toga. Mirisalo je na rat i krv, a zbog toga što nije “pravi Srbin”, Dušan je posle jogurt revolucije imao velikih problema u svojoj matičnoj kući, Radio Novom Sadu.
Tu se zaposlio sedamdesetih godina, nakon što je, prvi iz Vojvodine, diplomirao, potom i magistrirao muzikologiju na Muzičkoj akademiji u Beogradu.
Kao urednik, davao je sve od sebe da široj publici približi pravu, kvalitetnu muziku, bilo da se radi o klasici, folku, džezu, roku.
KUMSTVO S POGORELIĆEM
Bio je od retkih koji su pomogli Ivu Pogoreliću na početku karijere – omogućio mu je da vežba u Studiju M, na klavirima koji su bili najbolji u tadašnjoj Jugoslaviji, tu su nastali njegovi prvi snimci.
Dušan, kojem je Pogorelić, inače, kum, bio je drag gost slavnog pijaniste i njegove supruge Alise u njihovim vilama u Zagrebu i Dubrovniku.
Nikada nije prežalio činjenicu da Beograd i Srbija nisu prepoznali genija, za razliku od Zagreba koji mu je ponudio odlične uslove pa sada nastupa kao hrvatski pijanista.
MRAČNE DEVEDESETE
– Ako ćemo pravo, prvo sam bio na meti autonomaške vlasti jer nikada nisam mario za to da li je muzika vojvođanska ili srpska, meni je bilo najvažnije da je dobra.
Uspevao sam da se izborim s tim, ali s Miloševićevim kadrom, neukim, nacionalno ostrašćenim, nije se moglo izaći na kraj.
Postalo je nepodnošljivo. Dao sam ostavku na mesto glavnog i odgovornog urednika Muzičke redakcije jer su zabranili da se emituje hrvatska muzika, njihovi pevači, kompozitori, ma, sve.
Premestili su me na tri puta nižu platu, nikoga nije zanimalo to što imam četvoro dece, jedno drugom do uva – prebira Dušan po gorkim uspomenama.
JOŠ UVEK PEČE NEPRAVDA
Neposredno pre toga napustio je mesto predavača istorije muzike na Akademiji umetnosti u Prištini jer je “odozgo” stigla direktiva da se na prijemnom ispitu mora dati prednost kandidatima srpske nacionalnosti, makar nemali ni trunke sluha!
A onda je “manjak srpskih gena” izbačen iz Matice srpske gde je bio sekretar i jedan od osnivača Odeljenja za scenske umetnosti i muziku.
– Tu sam punih osam godina radio potpuno besplatno, istražujući i sakupljajući dragocenu muzičku građu, uzdižući srpsku kulturu. I dan danas me peče ta nepravda – s ogorčenjem kaže Dušan.
OD NULE
Posle sinovljeve regrutacije za njih definitivno nije bilo života u Srbiji, jedini spas bilo je iseljenje. Trebalo je krenuti od samog početka…
ĐUBRETAR NA PARKINGU
– Izrael snažno podstiče repatrijaciju i useljenici imaju brojne pogodnosti. Nedugo nakon što smo stigli, dobili smo lep stan u Beršebi i stipendiju za šestomesečno učenje hebrejskog jezika.
Prvi posao koji su mi ponudili bilo je skupljanje đubreta, rekli su da to nikako ne bi trebalo da odbijem i da ću s vremenom uspeti da se probijem do svoje struke. I tako sam s metlom i lopatom u rukama, na plus pedeset, čistio parking velike robne kuće.
Nešto kasnije, dobio sam premeštaj u unutrašnjost tržnog centra gde, razume se, radi erkondišn i mnogo je lakše i prijatnije, da bih na kraju avanzovao u glavnog đubretara koji raspoređuje posao – s osmehom se seća naš sagovornik.
KONAČNO MUZIKA, I TO SA MEHTOM
Jedna novinska reportaža potpuno je promenila izraelski CV poznatog i priznatog jugoslovenskog muzikologa.
Novinar je kritikovao vladu zbog neadekvatnog zapošljavanja stručnjaka-došljaka, a tekst je ilustrovala ogromna fotografija đubretara iz tržnog centra – Dušana Mihaleka.
– Ljudi su posle toga počeli da me saleću da dajem časove muzike njihovoj deci, što je donosilo pristojan prihod pa sam mogao da napustim posao u robnoj kući. A onda sam konkurisao za direktora Izraelskog muzičkog centra u Tel Avivu, koji izdaje note domaćih kompozitora i organizuje izvođenje njihovih dela.
Izabran sam među nekoliko desetina protivkandidata – nastavlja svoju priču Dušan koji je sarađivao s najvećim imenima izraelske muzičke scene, između ostalih i sa slavnim dirigentom Zubinom Mehtom.
OPET NOVI POČETAK
Bio je na čelu Muzičkog centra preko dvanaest godina, u međuvremenu je kupio kuću, jednu pa drugu, deca su pozavršavala škole i zaposlila se. A onda je stigla vest da više nema para za njegovu platu. Opet Jovo nanovo…
– Završio sam kurs za privatni biznis i neko vreme radio sam uvoz i izvoz, da bih u šezdeset prvoj diplomirao na Turističkom fakultetu i dobio državnu licencu za vodiča. U međuvremenu sam otišao u penziju ali i dalje s turistima obilazim svetinje po Jerusalimu i celom Izraelu.
Ne zato što moram već stoga što volim – kaže Dušan Mihalek koji je za svoju knjigu “Muzika i reč” prošle godine dobio nagradu “Pavle Stefanović” koju Udruženje kompozitora Srbije dodeljuje za najbolje delo o muzici.
MISTERIJA INFEKCIJE #1
– Od kada sam u penziji, svakog leta dođem na tri meseca, da budem s mamom. Sve mislim, možda je dogodine neću moći videti… Usput se sretnem sa starim prijateljima, odem na pecanje, pešačim po Fruškoj gori – napominje Dušan dodajući da još uvek ne znaju gde se gospođu Mira zarazila koronom.
Moguće je, kaže, da se inficirala u Urgentnom centru gde su je odvezli nakon što je nezgodno pala i polomila ruku i karličnu kost.
MISTERIJA INFEKCIJE #2
Potpuna je zagonetka i kako su on i snaha (supruga pokojnog brata), koji su neprestano bili uz gospođu Miru, izbegli infekciju, mada postoji šansa i da su zaraženi a da nisu imali simptome
U svakom slučaju, karantin su odradili i Dušan sada, slobodan kao ptica, čeka da majka izađe sa infektivnog kako bi je smestio u stacionar jer je praktično nepokretna.
Ne krije zabrinutost jer veruje da će stara gospođa, ako iole uspe da se osloni na noge, odbiti da ostane u staračkom domu i pošto-poto se vratiti kući.
A on nema vremena da je ubeđuje jer mora da se vrati u Izrael. Tamo ga čekaju odana Zlata, deca, desetoro unučadi, turisti željni obilaska Svete zemlje. Dobri stari-novi život.
Autor hrvatske himne i ode srpskoj hrabrosti umro je sam i zaboravljen u Novom Sadu
Dodaj komentar