Magazin

Šta da kažem detetu koje me pita: Ako si bila Vukovac u školi, zašto mi nismo bogati?

Drugo polugodište za školarce uveliko je počelo, pa se mi roditelji pridružujemo borbi da daleko stignemo u dečijem znanju, već u startu onemogućeni da sa svojoj decom radimo jednako kako su naši roditelji radili sa nama.

I da ne kukamo previše, ali činjenica je da nije isto. E sada da li možemo reći da je bolje nego što je bilo pitanje je koje biva aktuelno negde pre proleća i ocenjivanja koje će pokazati rezultate.

Imam ćerku od 9 godina, treći razred i već neko vreme mi je jasno da floskula tipa: “Ko uči znaće, ko zna imaće” ne pije vodu kod današnjih klinaca. Na prvom mestu to je zato što je deci danas, kroz belosvetske pedagoge i njihovo plasiranje detetove ličnosti i poštovanja iste, dozvoljeno da sve dovode u pitanje i traže ozbiljna pojašnjenja.

Što jeste ispravno, ali je teže.

Skoro sam, radeći sa ćerkom analizu narodne priče o ocu i sedam sinova koji je preko štapića i snopa kada su zajedno i odvojeno, hteo da dokaže šta znači sloga u porodici, dobila pitanje koje mi je reklo da će nama roditeljima biti zaista teško da plasiramo (ne)istine koje su nama plasirane.

Nije shvatila poentu priče, ali ruku na srce prihvatili smo muž i ja, opet prateći njene afinitete, da ona neće biti društvenjak. Ona je, kao i njen tata, matematičar i realni logičar koji stoji sa obe noge na zemlji. Proglasih, doduše u sebi da ne zanemari društvene nauke, ovu istinu blagoslovom.

Mogla je biti filozof. Ili novinar. Ili diplomirani pedagog koji će raditi na pijaci kao šegrt prodavačici cveća.

Dakle, poentu priče niti razume, niti visoko vrednuje iako sam urlala da se ta narodna priča provlačila stotinama godina kako bi koristila ljudima da shvate kako funkcioniše zajednica. Ali, avaj..neke vrednosti se gube pod naletom youtube sadržaja koji održavaju pažnju u dužini jednog treptaja oka.

I uhvatila sam sebe kako vičem da je površna, da se ne udubljuje, da ne može tako kroz život, da sam ja bila najbolja iz srpskog i uopšte najbolji đak u razredu, a kako će ona zbog nedostatka interesovanja u najboljem slučaju biti dadilja deci nekim uspešnim ljudima.

U svom naletu strasnog govorenje u kojima sam iskoristila sve svoje retoričke i roditeljske sposobnosti, moja ćerka, pomenuta nezanteresovana dadilja u najavi, pogledala me je svojim velikim plavim očima i iskoristivši moje uzimanje vazduha između rečenica, pitala me je sledeće: “Mama, ti si bila najbolji đak u razredu?”. Rekoh nadmeno: “Da, Vukovac i neko ko sebi nije dozvolio nijednu četvorku u knjižici do 8. razreda”.

Zaćutala je za sekund i poluzainteresovano postavila ključno pitanje: “A zašto onda mi nismo bogati?”

Zbunih se i u meni se borila majka koja želi da joj dete uključi mozak i bude misleće biće koje ima pravo da pita ako joj je nešto nelogično i ona majka koja bi sada volela da je 1987. godina i da može da kaže: Dok si u mojoj kući i dok te ja hlebom hranim ima da radiš ono što ti se kaže!

Htedoh čak i da joj “uvalim” onu priču o tome da jesmo bogati jer smo zdravi i imamo jedno drugo, sunce nas greje, imamo sve što nam je suštinski potrebno, ali moje dete, prilično hladnjikavog temperamenta, ne bi ovo progutala kao tačan odgovor na postavljano pitanje.

Ćutale smo obe, itekako svesne da ovde ima mnogo istine. Bogati ljudi (najčešće) nisu oni koji su bili najbolji đaci iz Srpskog. Niti su oni koji su čitali silne debele knjižurine do 5 ujutru dok im mama banjava u sobu da ih opominje da je skoro jutro.

Nisu ni veliki znalci istorije, ni filozofi koji su zaista pametni i lepo je sa njima polemisati o Ničeu i njegovom uticaju na Hitlerove postulate u bolesnoj politici.

I činjenica je da ljudi vole u svom društvu takve sagovornike ukoliko su i sami trčali kroz hodnike filozovskog fakulteta i mislili da će ih to što svašta znaju i žele da znaju staviti pravo na krov sveta. Dok nisu shvatili da neće.

Ipak, nas su uspeli da prevare da budemo barem u zabludi da ćemo čitanjem daleko stići. Danas, našoj deci, pametnoj i instant informisanoj ovu dogmu nećemo moći podvaliti. Meni je moja ćerka kada sam joj pričala kako sam ja morala u biblioteku da sedim satima da bih našla papus koji će mi bliže objasniti neki sadržaj, rekla da bi mi bilo lakše da sam ukucala na googlu. A imaš i objašnjenje na youtubu da ne čitaš bezveze.

Bezveze. Jer u njenih očima sasvim je bezveze toliko čitati knjige, a ne možeš da kupiš mašinu za veš već uzimaš od njene babe karticu kojom ćeš kupiti istu na rate. I osluškujući ono što naša deca danas primete, sasvim je jasno da smo mi društvenjaci luzeri koji nisu uspeli da materijalizuju svoje znanje.

Mi jesmo luzeri. Plasiramo sadržaj koji daje znanje koje smo godinama krvavo nadograđivali. Čitali postupno, stranu po stranu, od Antića, preko Krleže, do Zole, pokušavali da dokučimo zašto su ljudi toliko slušali Sokrata, tamo na trgu, ne trepćući.

Vremenom smo shvatili i mi da to što mi znamo neće niko da plati, da je znanje koje imamo neko pročitao na glas, bez neke dikcijske konstante, i sav taj sadržaj snimio u audio verziji. Da ljudi ne gube vreme. A mogu i da premotaju ako im je dosadno.

Vremenom smo shvatili da se Sokrat bavio filozofijom jer je bio bogati klinac svojih bogatih roditelja koji u principu nije morao ništa konkretno da radi. Pa je, rekli bi danas klinci, filozofirao.

Vremenom smo shvatili da treba da igramo srećni ples što će nam dete biti prirodnjak.

Da ne bi, u suprotnom, bilo luzer. I to luzer Vukovac.

Milica i Milan ne slave rođendan, vuk im je prvi komšija, a medved najbolji prijatelj

Mirjana Makarin Plavšić

komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
352 Shares
352 Shares
Share via
Copy link