Ime Miše Blizanca dobro je poznato u Novom Sadu: osim što je omiljeni profesor istorije u Školi za specijalno obrazovanje “Dr Milan Petrović”, ovaj entuzijasta širokog srca i duha, veliki je borac za prava i dostojanstvo dece s posebnim potrebama.
No, njegova borba nije samo obično slovo na papiru, Miša Blizanac je svojim radom dokazao da se u svakom takvom mališanu krije neslućen potencijal, koji samo treba otkriti i pokazati svetu, na čiju su marginu ta mlada bića skrajnuta bez svoje krivice, koliko je nepravedan, okrutan i slep.
Suočavanje
“Profa”, kako ga zovu njegovi đaci, još kao dečak otkrio je svu težinu života s invaliditetom. Njegovom bratu, u ranom detinjstvu, sticajem tragičnih okolnosti teško su oštećeni vid i sluh, a na to se kasnije nadovezao i mentalni poremećaj.
Pažnja i briga kojima ga je Miša obasipao nisu jenjavali ni kad su odrasli, naprotiv…
Više i bolje
– Stalno sam bio u potrazi za nečim što će mom braci olakšati i ulepšati život i pomoći mu da se oseća bolje – kaže ovaj harizmatični četrdesetdevetogodišnjak, koji je nakon studija istorije stekao diplomu defektologa, uporedo s tim završio je i solo pevanje na Akademiji, a taj dar, uz sviranje na harmonici i gitari, doneo mu je nagrade na “Zlatnoj tamburici”.
Neko vreme predavao je istoriju osnovcima u jednoj novosadskoj školi, da bi potom oberučke prihvatio posao u obrazovnoj ustanovi “Dr Milan Petrović”, koju pohađaju deca s posebnim potrebama.
Čudo neviđeno
Između profe i njegovih đaka odmah je proradila hemija, ljubav koju Miša pruža toj deci višestruko mu se vraća, s njima je konačno počeo da ostvaruje svoj san. Počelo je s horom, a gde će završiti, to samo Bog zna.
– Sve je počelo tako što sam primetio da su neka deca tužna jer nisu primljena u školski hor. Odlučio sam da ih utešim tako što ćemo napraviti naš hor i svi su oduševljeno prionuli na vežbanje. Ali, nijedan od tih mališana nije nije imao sluha, dok sam slušao svakog ponaosob, zvučalo je užasno i sve je delovalo kao nemoguća misija.
Međutim, kada su zapevali zajedno, bila je to prava magija… Shvatio sam da je poenta u emociji, u radosti, u ljubavi, a ne u pukoj tehnici.
Danas, četrnaest godina kasnije, hor koji smo nazvali ISON, proglašen je za nacionalno blago Srbije, nastupao je 1.700 puta, kod nas i širom sveta, na repertoaru ima 1.400 pesama, dobio je pregršt nagrada, između ostalih i Unicefovu, a peva rame uz rame s najboljim horovima na našoj planeti.
Na meti zlostavljača
U međuvremenu, Miša je osnovao udruženje “Ljubav, vera, nada”, čiji članovi nisu samo deca iz škole “Dr Milan Petrović”, već i odrasli s posebnim potrebama.
Odatle takođe regrutuje pevače za ISON, a među njima je i Marko Ivančević, tridesetpetogodišnjak koji je neposredno nakon mature u srednjoj medicinskoj oboleo od Parkinsonove bolesti i od mladosti se suočava s diskriminacijom i nasiljem.
To je jedna je od tema o kojima Miša Blizanac govori na skupovima u novosadskim osnovnim školama, u okviru akcije “Nasilje nije moj izbor”, koju je organizuje u saradnji s gradskim ombudsmanom.
Njegovi štićenici, kao uostalom većina dece s posebnim potrebama, često su žrtve zlostavljanja, što je takođe bitka koju bije Miša Blizanac.
Okrutnost bez granice
– Naš Marko je talentovani poeta čije su pesme objavljene u desetinama evropskih antologija poezije, ali njegova bolest je takva da je prinuđen da se kreće u kolicima.
Međutim, on voli da “zabušava” i ponekad se šeta bez njih, mada uvek postoji opasnost da iznenada izgubi ravnotežu i padne.
Mnogo puta se dešavalo da ga onako nemoćnog prolaznici šutiraju i pljuju, ali jednom se dogodilo da ga je neki čovek podigao i otpratio kući. Zahvalna majka pozvala ga je da uđe, i onda je nastao pakao.
Ona i njen Marko krvnički su pretučeni, a “dobrotvor” im je iz kuće izneo sve što je vredelo. Eto, takvi smo mi ljudi – kaže Miša.
Branka i Marija
Marko se odlično uklopio u ISON, redovno dolazi na probe i uživa u nastupima kojih je sve više. U horu su i sestre Branka i Marija, koje su kao vrlo male ostale bez majke, a pošto otac nije brinuo o njima, morale su u dom, da bi ih kasnije prihvatila hraniteljska porodica.
Marija je vrlo ograničenih mentalnih sposobnosti i u školi je trpela zlostavljanje vršnjaka, pa je posle nekoliko godina prebačena u ustanovu “Dr Milan Petrović”, a Branka je pošla za njom.
Tu su prvi put osetile da su prihvaćene i voljene, dok im je pevanje u Mišinom horu donelo najveću radost u životu.
Reči mudrog patrijarha
Hor je držao koncerte u Hilandaru, na Danima hrišćanstva u Nišu pevali su rame uz rame s čuvenim ruskim “Glinkom” i jednim od najboljih gospel horova iz Amerike, čiji su članovi bili zadivljeni nastupom mladih invalida.
U najlepšem sećanju ostao im je susret s patrijarhom Pavlom koji je, zadivljen njihovim nastupom, izgovorio reči koje se ne zaboravljaju:
“Vi ste živa liturgija, vi ste blagosloveni, ne treba vas nazivati invalidima. Vi znate šta su vaša ograničenja, dok drugi ljudi nisu svesni svoje invalidnosti.”
Tatar dobrih vibracija
U želji da još više (i bolje) doprinese afirmaciji svojih štićenika, Miša Blizanac je osnovao pozorišnu trupu “Teatar dobrih vibracija”, gde mladi s posebnim potrebama iskazuju svoje glumačko umeće.
– Bio je to velik izazov, možda čak i veći od hora. Prvu predstavu spremali smo dve i po godine, bilo je tu dece koja se teško kreću, otežano govore, ili imaju ograničene mentalne sposobnosti, ali trud se na kraju isplatio. Prva naša pobeda bilo je učešće na festivalu srednjih škola, na kojima su u selekciji “normalne” pozorišne trupe. Potom su došle nagrade, jedne godine uzeli smo osam priznanja a ima ukupno deset kategorija. Ta deca na sceni čine čuda! – ponosno ističe naš sagovornik.
Jahanje kao terapija
Neumorni profa nastavio je da širi dobre vibracije i u školi jahanja “Filipus” koju je otvorio u Šajkašu, na imanju koje su od roditelja nasledili on i njegov brat, koji je u međuvremenu postao prvak Srbije u parajahačkim disciplinama.
Tu se pravi i soda-voda “Filipus”, od čije se prodaje finansira kupovina hrane za konje, a u čijoj proizvodnji učestvuju Mišini štićenici.
Imanje porodice Blizanac nalazi se i na turističkoj mapi Srbije, jer se sredinom jeseni tu organizuje “Zimnicijada”, manifestacija koja privlači sve više posetilaca. Naravno, deca s posebnim potrebama i ovde su glavni organizatori i domaćini.
Kako sve to postiže?
Iako mu predani rad s decom i mladima s posebnim potrebama uzima mnogo vremena, Miša Blizanac je posvećeni otac troje dece – dva dečaka i devojčice, koji su uključeni u sve njegove aktivnosti.
– Ponosan sam jer vidim da izrastaju u dobre ljude, pune empatije i poštovanja prema onima koji zbog svoje različitosti “iskaču” iz okruženja. Dete treba vaspitavati tako da pre svega bude čovek, ostalo će doći samo po sebi – zaključuje naš sagovornik.
Respetkt. Divno je cuti da postoje takvi ljudi.
Ma, jel vi to ozbiljno?
veliki pozdrav draga ANGELINA,POZDRAV IZ Rumenke,od Natase,
Priča o nasilju nad Markom: Marko je pao u gradu, podigao ga je nepoznati mladić, doveo do taksija, vozio se sa njim do kuće, uveo ga u kuću, pretio mu i odneo vredne stvari iz kuće. Ja sam bila na poslu. Nije nas krvnički pretukao, ali je to sad učinila Vaša novinarka. Nasilje je teško izbeći.
Markova mama
Ako do sada nismo bili krvnički pretučeni, sada nas KRVNIČKI PRETUKLA NOVINARKA u članku o omiljenom novosadskom profesoru. NASILJE SE NE MOŽE IZBEĆI!