Dostavljači rade u nehumanim uslovima, bez zdravstvenog i ugovora, s glavom u torbi

Ugovori koje posredničke firme najčešće raskidaju nakon desetak dana, odsustvo zagarantovane zdravstvene zaštite i minimalne zarade, često nehumani uslovi rada po različitim vremenskim uslovima – samo su neki od problema koji stoje iza sve popularnijih poslova dostavljača, za koje se čini da novac zarađuju lako i na klik, piše Danas.

Tržište dostave u našoj zemlji sve više se razvija, zbog čega se na svakodnevnom nivou mogu videti stotine oglasa za posao dostavljača, koji najčešće nude uslove rada za poželeti – fleksibilno i samostalno organizovanje radnog vremena, plata i do 2.000 evra – reklo bi se mnogo novca uz malo muke.

Kod koga su oni zaposleni?

Ipak, uslovi u kojima rade radnici u dostavljačkim firmama daleko su od savršenih. Iako je zarada često visoka, odsustvo sigurnosti i prepuštenost sebi samima, bez ikakve organizacije ili firme koje štite njihova prava i garantuju im zaštitu, odabir ovog posla je mač sa dve oštrice, gde se bira između sigurnog radnog mesta i onog u kome je zarada velika, ali je posao prepun opasnosti.

Izvršna direktorka Centra za istraživanje javnih politika Tanja Jakobi objašnjava za Danas kako izgleda „siva zona“ rada u dostavljačkim firmama. Naime, osobe koje potpisuju ugovor za posao dostavljača to čine preko preduzetničkih radnji ili d.o.o preduzeća, koji su vrsta posrednika između radnika i dostavljačkih firmi.

Posrednička firma u obavezi je da platformama dostavi kopiju ugovora koji je potpisan, nakon čega radnici dobijaju pristup aplikacijama. Dakle, dostavljači se vode kao zaposleni posredničkog preduzeća, a ne konkretne dostavljačke firme.

Jakobi ističe da ono što se u većini slučajeva dogodi, a predstavlja ogroman problem, jeste to da posredničke firme nakon desetak dana raskinu te ugovore na određeno vreme ili ugovore o privremeno-povremenim poslovima koje radnici potpisuju. Dakle, radnicima „ostaje mogućnost da imaju pristup platformi, a to posle niko ne kontroliše.

Imaju ugovore na 2 sata nedeljno

– Oni imaju ugovore koji su na po dva sata nedeljno, tako da imaju minimalni pristup bilo kojim pravima. Posle ili nemaju ugovor uopšte ili je on na broj sati koji nema veze sa njihovim pravim radom, a najčešće rade između 40-50 sati nedeljno- kaže Jakobi.

Ona  dalje objašnjava da su tako radnici prijavljeni da rade osam sati mesečno (a zapravo rade 40-50 sati nedeljno), čime ne ispunjavaju uslove za bolovanje (recimo, ako se povrede ne mogu konstituisati na tih osam sati bolovanje, jer nije dovoljno da ostvari pravo na zdravstveno osiguranje, a ako rade do dva sata nedeljno nemaju pravo na plaćeno bolovanje i porodiljsko odsustvo).

Tako zvanično dobijaju isplatu za te radne sate, a ostatak im se isplaćuje na ruke prema dogovorenom procentu, najčešće osam do 12 odsto, a zdravstveno osiguranje koje im je garantovano ugovorom prestaje da važi njegovim raskidanjem.

Ono što je dodatno problematično u celoj priči je to što svi „peru ruke“ i prebacuju odgovornost sa jednih na druge.

– Većina njih ulaze u to znajući da nemaju nikakvu zaštitu, jer im je jasno da, ako bi je imali, zbog poreza i doprinosa imali bi duplo manju platu, što bi bio stresan i naporan posao koji ne bi davao nikakvu zaradu vrednu tog rizika. Ti ugovori koje potpisuju su tipski i u njima stoji da partneri preuzimaju sve obaveze koje proizilaze iz ugovora, sva odgovornost je na tim preduzetničkim radnjama. Wolt je prošle godine u svom ugovoru imao stav gde je obavezivao svoje partnere da ispunjavanju uslove dogovorene ugovorom, a posle uvek kažu da nisu u mogućnosti da vrše kontrolu, jer je to drugo preduzeće – pojašnjava Jakobi.

Ako dožive nesreću, firma raskidaju ugovor retroaktivno da ne bi snosile troškove lečenja

Kao i svaka oblast rada, i ova bi trebalo da podleže inspekciji, ali manjak radnika u inspektoratu rada vodi ka tome da se ne kontrolišu ni preduzetničke firme – partneri, a kamoli sami dostavljači. Dodatni problem je, kaže Jakobi, i odsustvo registra, kako o broju zaposlenih dostavljača, tako i o saobraćajnim nezgodama u kojima učestvuju radnici na platformi.

Pojedine platforme, navodi Jakobi, uvele su posebno osiguranje za slučaj saobraćajnih nezgoda, ali se dešavalo da radnicima preduzetnička firma savetuje da ne prijavljuju nesreću jer će se to loše protumačiti, te će izgubiti posao, ili retroaktivno raskinu ugovor, ukoliko ga pre toga nisu raskinuli, kako ne bi snosili troškove lečenja povređenog.

– Mi se kao Centar zalažemo za to da se primeni evropska direktiva, gde se većina kurira smatra zaposlenim kod platformi, ne kod posrednika. Drugi je predlog Fairwork-a, čiju metodologiju primenjujemo, koji se zalažu da platforme, na isti način kao i multinacionalne kompanije, svojim partnerima u lancu vrednosti zadaju da moraju da ispunjavaju zadate uslove i da insistiraju da će iz svog lanca vrednosti izbaciti svakog partnera koji se ne drži slova ugovora. Nije da su platforme baš toliko nemoćne –  zaključuje Tanja Jakobi.

Ima mnogo faktora rizika

Dostavljač D.M. već dve godine je, sa prekidima, zaposlen u jednoj dostavljačkoj firmi i kaže za Danas da uslovi jesu fleksibilni, da zarada jeste dobra, „jer da nije isplativo verovatno ne bismo radili, ali nije lako i jednostavno kao što se prikazuje u medijima, u praksi ima mnogo faktora rizika“.

Počev od neobezbeđenih biciklističkih staza, loših kolovoza, odsustva mesta gde mogu da se sklone od kiše ili parkiraju dok čekaju hranu koju će dostaviti, do zdravstvene zaštite koju sami uplaćuju i negarantovane zarade – sve su to nedaće sa kojima se susreću ovi radnici.

Radno vreme sami određuju nekoliko dana unapred, fleksibilno je i obično podrazumeva minimum od 40 sati nedeljno, ali i to varira u zavisnosti od firme. Zarada im zavisi od broja dostave koju isporuče, a troškove goriva ili iznajmljivanja bicikala sami pokrivaju.

– Niko nas ne primorava da radimo za praznike, kad su neki veći povećaju bonuse pa bude malo veća zarada tog dana. Ali ako ja ne radim, a moram da dam 12.000 mesečno za zdravstveno osiguranje, moram to da pokrijem iz svog džepa, jer agencija neće da plati umesto mene, oni nemaju nikakvu sekiraciju –  objašnjava ovaj dostavljač i ističe da im posao naročito otežava nerazumevanje na koje nailaze od strane korisnika.

– Znamo kakav je saobraćaj u Beogradu, svakog dana nam je glava u torbi, i vi u toj žurbi da zaradite što više i da dostavite sve na vreme ne vodite računa o bezbednosti. Onda kad dođete korisnik kaže „što si mi doneo hladnu hranu“, a vi se polomili da stignete što pre. Uvek ste vi krivi i na udaru. Ima mnogo onih koji se žale na aplikacije, ne mogu da dođu do onih koji su predstavnici firmi, pa se iskaljuju na nas, a onda mi objašnjavamo da radimo kako nam aplikacija nalaže, da nismo mi krivi – kaže D.M.

Izvor: Danas