Dan 1.
Nisam noćas dugo mogla da zaspem. Dočekala sam otvorenih očiju kukurikanje komšijskog petla koji doduše više nije tako merodavan.
Mačke su se dernjale krikom probuđene bebe, jurcale, drmale kapiju i onda verovatno parile s užitkom.
Živim na selu. To vam je kao neki večiti karantin, opasan doduše drvećem.
Danas je na ulici bio jedan dečak koji je pikao loptu i posle njega u kanalu druga dva dečaka.
Mi svako jutro, posle doručka, idemo do obližnjeg Kaštela kolima i onda tamo napravimo sa psom veliki krug. Tu se čovek retko kad sretne i u normalnim okolnostima. Beremo ljubičice.
Ko bi rekao da je vanredno stanje? Priroda ne posustaje, proleće je stiglo zajedno sa koronom, ne može unatrag, samo u pupljenje i zujanje pčela.
Priroda je uvek tako dobra prema nama. Mi prema njoj nismo.
Jer mi nismo ni prema sebi.
U prodavnicu ulazim sa rukavicama i maskom od salvete.
Danas sam videla veću grupu ljudi na jednom mestu, recimo oko dvanaestoro na manje od pola metra i onda opet na metar od njih grupu od petero njih.
U prodavnicama retko ko nosi masku. Malo je mesto. „To se kod nas ne može dogoditi“.
Ne paničim. Imala sam „svojih korona“ na istovar, ali sam i zbog tih svojih korona koje sam pokupila u kontaktu sa bezosećajnim ljudima odlučila da ponekad odem kod psihoterapeuta, jer to se zove odgovornost, i prema sebi i prema onima koje volim.
Ljudi od kojih možete da zapatite koronu pa da onda i umrete, daleko bilo, mahom gledaju svoje dupe.
To su isti oni ljudi od kojih sam ja pokupila, jer sam bila na razdaljini bližoj od 2 metra, dovoljno dugo, neke „svoje korone“ koje sam iskijavala dok nisam oslabila energetski.
Uvek se osećamo loše zbog ljudi koji su neodgovorni, bilo da nam urušavaju fizičko ili psihičko zdravlje.
Nisam sigurna da li to rade namerno, mislim da ne rade, već da su zbunjeni, sluđeni, vremenom otupeli, egoistični, bahati, sebi skoro pa dovoljni.
Isus je rekao: Oprosti im Bože, ne znaju šta rade.
Nisam neki vernik po „opšteprihvaćenim standardima verništva“, ali mislim da ova rečenica zaista do srži opisuje šta sve može da se dogodi kad LJUDI NE ZNAJU ŠTA RADE.
Ne želim da čitam nagađanja, ne zanimaju me namirnice koje „omogućavaju da se virus lakše zakači“, briga me šta je rekao tamo neki prijatelj iz Italije, tetka iz Španije, šta da jedem da sebe spasem.
Uputstva su više nego jasna:
Ne izlazi osim ako baš baš ne moraš.
Peri 100 puta na dan ruke sapunom.
Izuj se ispred vrata.
Izbaci garderobu van da se vetri.
Provetravaj i kuću.
Ne druži se jebi ga sad sa bilo kim osim sa mužem, detetom, ili samim sobom.
Pomozi starijima ako možeš, ne dovođenjem unučadi, već nabavkom.
I ajde bar par nedelja skuvaj kafu pa je popi na terasi, a kafiće zaobiđi,
Stavi rukavice (može i zimske pa ih operi kad se vratiš iz nabavke)
Stavi masku od salvete gumicama pričvršćenu i zakačenu za uši,
Nije sramota, nije besmisleno,
Odgovorno je!
Možda nemaš 65, ali jebote te godine ima neko oko tebe!
Zar ti je zaista tako malo stalo do ljudskih života?
Zar ti je važnije da ispadneš „faca“ jer kao tebi ne trebaju ta „sranja“ preko lica ili da sačuvaš nečiji život?
Zar ti je važnije da šećkaš, ili sačuvaš živote?
O čemu mi diskutujemo već nekoliko dana?
To je najmanje što svako od nas može da uradi da bi se epidemija bar malo zaustavila, da bi se sprečilo umiranje 600 ljudi dnevno.
Zamislite 600 beživotnih tela jedno na drugom! U jednom danu u Italiji!
I sutra na tih 600 zamislite još 600! I onda još 600!
Planinski venci od leševa koji su mogli da budu fina ravnica mirisna da se niko nije zajebavao sa meni to ne može da se dogodi, idem u kafić, stigao sam preko grane neću da se javim, idem među ljude.
Sramota me je ponekad što nisam ljubičica, ili drvo, ili leptir, ili svoj pas koji je odaniji čoveku više nego drugi čovek.
Ova korona je čini mi se poslednji i najbučniji alarm za ljude da se konačno trgnu i prestanu da žive sebično, neodgovorno, bahato, samodovoljno!
Dodaj komentar