Ostao je upamćen kao večiti romantik nepokorne naravi, ali pre svega kao veliki čovek i rodoljub. Živeo je veltšmerc, voleo jednu ženu, a otadžbini u amanet ostavio mnoštvo slikarskih i pesničkih dela. Tragičnim krajem otišao je sa ovog sveta, sa svega 46 godina.
Đura Jakšić pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar, rođen je u Banatu, u Srpskoj Crnji 27. jula 1832. godine, u svešteničkoj porodici. Pravo ime bilo mu je Georgije. Studirao je slikarstvo u Pešti i Beču, izvesno vreme živeo u Vojvodini, a kao dvadesetpetogodišnjak je prešao u Beograd, i u Srbiji ostao do smrti, piše Kurir.
Bio je seoski učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, i nastavnik crtanja u gimnaziji u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini.
Uprkos tome što je imao porodicu, osnovno obeležje njegovog života bilo je bomestvo. Kafanski svet bilo je njegovo prirodno okruženje.
Već bolestan od tuberkoloze, učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu kao izveštač. Tu je bio svedok neslavnog ponašanja elitnog generala, kneževog rođaka Ranka Alimpića.
Dve godne kasnije, u jednom novosadskom časopisu objavio je o tome sarkastičnu priču, zbog čega je u Srbiji bio izveden pred Vojni sud, i kažnjen sa petnaest dana zatvora.
Istinu o ovom slučaju Srbija je saznala tek kada su Obrenovići sišli sa vlasti.
Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava, objavio je 1906. godine:
“U leto 1878. pred hotelom Pariz u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić. U taj par prođe pored njih Đura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom. Usput sretne Đura jednog seljaka…
Seljak je terao nekoliko goveda. Đura ga zaustavi i zapita: ‘Hoćeš li dole Terazijama?’
Seljak mu odgovori da hoće.
Na to Đura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: ‘Kada prođeš pored kafane Pariz, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: ‘Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!’.
Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje…
U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo usput, i da mu je zato dao jedan dinar…
Odmah pomisliše na Đuru Jakšića.
Đura Jakšić stanovao je u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se Đura kući iz nekog veselog društva. U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili, da se siroma jedva odvukao kući… Đura poče odmah pobolevati…”
Đura Jakšić umro je 17. novembra 1878. godine.
Kovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin.
“Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici…”
Po izveštaju štampe od 25.000 ondašnjih stanovnika Beograda, skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku.
Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na rešenju zapisao: „Pošto je Đura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta u arhivu ostave”.
Njegov ubica, general Ranko Alimpić, danas ima ulicu u Šapcu.
Svi su mislili da je plod mašte, ali Milica je Andrićeva „Jelena, žena koje nema“
Dodaj komentar