Minula su evrosongovska pseudouzbuđenja, tj protokolarna forsanja i podrške Ukrajini. Jer, kako se tamo ratuje, šta je logičnije od toga da na izboru za pesmu Evrovizije pobedi baš njihov predstavnik. Pesma je tu najmanje važna. Važna je empatija. I biranja terena borbe, cca kao i kod feminističkih poruka društvu na kartonima pakovanja domaćićastih keksića.
Tako će defile LGBT kiča, isfeminiziranih muškića koji pevaju u falsetu i imitatora svetskih pop hit trendova, dobiti svoje empirijsko ratno izdanje. U kojem je pobeda bila izglasana prvim balističkim granatiranjem Kijeva. I Yaruna. I Jaruna. I to s poluprosečnom pesmom koja je još k tome bila zamena originalno biranoj Alini Pash isključenom jer se našla na teritoriju Rusije u nevreme. Ili neke slične bedastoće podcrtane pod razloge zašto ona ne predstavlja ranjenu zemlju nego Kalush Orchestra.
Tako se parada muzičkog kiča uz dodatnu politizaciju na globalnom nivou sjajno stopila s imperativima političke korektnosti društva here and now. Jer glasati se mora. Jer pomoći se mora. Pobedom na Evrosongu. Eno Putin već klima glavom u protivtuzi i neverici kako je samo mogao napasti zemlju pobednicu Evrosonga. Gde mu je bila pamet, pa to se ne radi. Mogle bi ga napasti razorne sile pink podrške. I s Instagrama mu huknut prelomljena zgloba kako je rat fuj i bljak i no no. Dogodine Finska?
Mutika odavno ne menja svet, ali menja ljude
Muzika već odavna ne menja svet, pomirili smo se nakon poraza koncepta “šezdesetosmaša” naših matera i očeva. Mitologija mladih Amera koji su od Woodstocka nadalje s kreditnim karticama roditelja propagirali “peace and love” i “make love not war” i slične teoretski dobrozvučeće krilatice i transparente požderale su parole poput “Život počinje erekcijom”. I throwback nedavne balkanske stvarnosti hodača za život i ljudi koji u dosluhu sa svojim interpretacijama religije doživljavaju kako im je dozvoljeno zavlačiti prste u tuđe materice. Tu smo. To je petak 13. nekog usputnog maja 2022. Zamenili su ih statusi na društvenim mrežama u kojima se ždere, ubija, ne podnosi, preti, zaziva suprotno mišljenje, polarizuje i svrstava u klanove, tabore, torove. Ljudi pišu svašta ali čuje se kmeeeee i beeeee.
Međutim, tome i nije uvek baš tako kako muzika ne menja svet. Menja ljude. Menja pojedince. Ulazi im u vene. Čini im ježenja. Čini im podignuto u plućima. Čini im kišu po obrazima. A ljudi mogu menjati svet. I to u onim mikroprostorima svojih mikrosrca i mikrosredinama. Koje onda lančanim reakcijama ništa ne sprečava prepoznati i podeliti nečije dobro. I nečije lepo. Tuđim mikroprostorima tuđih mikrosrca i mikrosredina. Sve dok ne postanu makro. Mikro. Makro. Jedno slovo razlike.
Na neku sociološki lako objašnjivu foru, ne vežu se ljudi ovih tužnih prostora samo kad im poplave zbrišu sela i domove pa ih nevolja zbliži. Niti kad postanu svetski prvaci u fudbalu. Niti kad budu nominovani za Oskare. Niti kad moraju skupiti lovu za terminalno bolesnu decu. Niti kad se moraju složiti protiv trećeg. Nije im samo nevolja nužno mora biti zajedničkim nazivnikom. Nevolja neće pitat’ Srbe za Srbe, nit’ Bosance za Bosance, nit’ Hrvate za Hrvate. Pitaće za prodicu i dom. I ljubav. A to se razumeva mimo sekundarnih, tercijarnih i daljnjih briga o nacionalnim pripadnostima.
U takvom kontekstu pojava Ane Đurić Konstrakte i njenim evrovizijskim feedbackom dešava se s prizvukom eha rečenice “‘ko nas, bre, zavadi”. Sad kad je politički TV show Evrosong minuo i kad je po ko zna koji put empirijski dokazano kako masa ipak nema pojma o dobroj muzici, ali ima o političkoj korektnosti, Ana Đurićka Konstrakta može nastaviti nenametljivo činiti regiji i ex Jugi, sve ono gde je smrću stao Đole Balašević. Likom i delom spajati i predstavljati normalne, drage, nezaražene, pametne, komšijske ljude. I može konačno odahnuti od medija i mišljenja svih o svemu. Pljesnut’, zapevat’ i neshvatat’ se preozbiljno, tamo je catch krilatice beat beat beat, beat će bolje. Biće bolje.
Biće onaj moment kad cela dvorana zatapše u ritmu na njen znak klap klap i kad se stopi sve u ritam. Tada je pojačati i slušati najglasnije kako spaja regiju, ljude bez nacionalnih predznaka koji navijaju za svoju. Ne samo zbog Borosana. Već jer je razumeju. Njena pojava je pobeda normalnih, pametnih, nezaraženih nacionalističkim i inim sranjima ljudi koji se razumeju kako govore. Taj tren jedinstva, spajanja i respekta prema “tuđem”, a zapravo svojem je toliko nužan, potreban i lep.
Tu je ulogu nosio Đole i prizvuk njegove čežnje i nostalgije. Tamo gde je njegova muzika i gde su njegove reči bile onaj sigurni soundtrack detinjstva i pečat vremena i prisutnost neke zaštite od bezumnih. Od razorne lepote “Nekih novih klinaca” i “Prve ljubavi” s Ranim mrazom do ove zadnje posthumne “Rođendanske”, njegov se zvuk doživljavao soundtrackom prenašanja one neke najljudskije emocije pune čežnje, nežnosti, humanog, razumnog. I ljubavi.
Tu negde u priču s potpuno drugačijim muzičkim potpisom, pljeskom, vizualnom i osmehom uskače bljesak zvan Konstrakta. Preuzima štafetu Đoletovog statusa u kojem muzika veže ljude. Čini ih da se se smeju. Odlaze zajedno na koncerte, poput Thoma Yorkea i njegove “mali Radiohead” grupe The Smile koji u Zagrebu počinju evropsku turneju moguće je dobar razlog za novi početak. Krenuti pomalo.
Budi kao Ana. Budi umetnica. Budi zdrava. I onda znaš šta ćemo sad. Krenuti od ljudi, ne od nade.
Autor: ANĐELO JURKAS/mixer.hr
Dodaj komentar