Legenda o Boži zvanom Pub i dalje glasno bruji kroz kafane, na proslavama, ali i ponekim sahranama. Đorđe Balašević upoznao je svoje fanove sa svim vrlinama i manama ovog velikog gospodina, kockara, kavaljera i boema, a njegovi unuci i dalje čuvaju uspomenu na njega u vojvođanskom Feketiću.
Rođen u Lici davne 1895. godine, u selu Tuževići nedaleko od Gospića, Petar Božanić još kao mladić susreo se sa svim nedaćama i tragedijama koje rat nosi sa sobom.
Prešavši Albaniju sa ostalim preživelim vojnicima, neustrašivo probija Solunski front, a zbog iskazane hrabrosti i patriotizma dobija devet jutara zemlje u Bačkoj gde sa još dvadeset solunskih junaka osniva Novo selo.
Za njega govore da je bio „čovek velikog srca i široke ruke“, koji je uvek govorio da “ne možeš dobiti ako ne daš”. Kartao je sa najvećim vojvođanskim kockarima, a naslednici kažu da je davao 500 ondašnjih dinara onome ko bi otišao do njegovog imanja da nahrani stoku, samo da ne bi ustajao od stola i prekidao partiju. Priča kruži da se za tu sumu mogao tada kupiti najbolji konj.
Prezirao je politiku, a jedino što je podjednako prezirao bili su „pubovi“. Njegov savremenik prepričava kako je jednom spasio Božu.
– Jedne noći dok su igrali ajnc, popeh se na banderu da popravim kvar. Čim videh kako prilaze njegovoj kafani, ono što sam popravio ja ponovo pokvarih da ne bi mogli da ih uhvate. Kada sam mu ispričao šta sam uradio, gurnuo mi je kamaru para sa stola i rekao da uzmem koliko mi drago – dočarava ovaj čovek Božino kavaljerstvo.
Drugi svetski rat i holokaust nisu ga zaobišli, pa je u mađarskom logoru Šarvar proveo čak četiri godine. Pričaju da se ni tamo karte nije odrekao, a legenda kaže da se vratio sa pola merdevina para koje je osvojio u kartaškom nadmetanju sa jednim mađarskim oficirom.
– Mađarski vojnici su brzo saznali da govori njihov jezik i igra karte, a ubrzo su se toliko „navukli“ na partije da niko nije smeo da ih prekida. Na početku je namerno gubio, a kada su zagrizli, iako je bio njihov zatvorenik, davali su mu sve što su imali. Kartao je u pare i u hranu. Time je pomogao porodici i zemljacima da im ti logoraški dani budu bar malo lakši – priča jedna od unuka Slavka Krivokapić, a prenosi telegraf.rs.
Posle rata vraća se u Novo selo, ali se ubrzo seli u Feketić gde i umire 1975. godine.
Potomci svedoče da je Boži supruga Marta bila najveći oslonac u životu, te da mu kartanje nikada nije branila.
– Pričaju da je kuću izgubio na kartama. To je bio izuzetak. Ali sutradan je baba Marta sela za taj isti sto, odigrala partiju i povratila kuću – kaže unuka.
Tvrde da ne znaju odakle je Đorđe Balašević saznao za njihovog dedu, ali znaju da se legenda o njemu prepričavala širom Vojvodine.
Zaista nema više takvih iskonskih ljubitelja života i boema svetskog glasa. Danas su sve priče okrenute ka materijalnom i stvarima koje su isključivo spolja. Kič i šund naginje nas ka duhovnoj provaliji, ali dokle god ima ko da prepričava mitove o ovakvim likovima materijalisti moraju znati – „džaba vam novci moji sinovci“.
Balašević: Ne pada mi na pamet da pamtim 2020, čak ni po Mustafi Nadareviću
Dodaj komentar