Magazin

Seljanke bi se postidele kad bi čule ko se sve čašćava sa “seljanko”!

devojka-selo

Juče na ulici dve devojke međusobno su se, u šali, nazivale “seljankama”. Gurkale su se ovlaš, da ne bi slučajno pale sa štiklica visine deset santimetara, smejale su se glasno, u rukama su nosile nekoliko papirnih kesa iz šopinga.

“E, seljanko, hoćemo na jedan nesić?”, pitala ja jedna od njih, na šta joj je ova upitana odgovorila: “Mama ti je seljanka”. Hahahaha. Smeh.

Uopšte mi nije bilo potrebno da prisustvujem ovakvom “čašćavanju”, ali ulice naprosto vrve od devojaka koje se međusobno nazivaju seljankama i kozama.

Bez potrebe da sebe veličam, mislim da do sada nikada nikoga nisam nazvala seljankom i kozom. I ne volim da mene neko naziva seljankom, aludirajući na moj život u varoši.

Ne volim to “seljanka” posebno kada čujem da ga izgovaraju devojke koje u podne idu sa iscrtanim alajnerom i premazanim usnama, ispeglanih nadograđenih vlasi koje nameštaju orlovskim noktima kojim i kad bi htele ne bi mogle hleb da umese.

Jer “ju, ko još u 21 veku mesi hleb?”.

One ustaju malo pre podneva, jedu doručak što im mama spremila, ako uopšte jedu, ne žele da rade, jer čekaju “pravi posao” gde će moći samo da budu lepe. Lome noge u sred bela dana, hvataju se za gelendere da mogu niz stepenice, ismevaju devojke koje su se “usudile” da izađu na ulicu bez šminke, nesređene, po mleko.

Čekaju vikend da odu na mesta gde se skupljaju “face” da bi ih onako preplanule, izbačenih tvrdih sisa, namazane ko ratničkim bojama, u moru istih, primetili. Ne razlikuju kokošku od ćurke, a ćurku od guske i to nema nikakve veze sa tim gde žive.

I sve je to ok, nek rade sa sobom šta žele, ali ponekad, samo ponekad neko mora stati i na stranu devojaka koje nisu odabrale takav put, a često bivaju nazvane pogrdno “seljankama”.

One nisu vidljive na ovaj način, jer ne turaju guzicu, plastične usne i grudi u prvi plan. A toliko su lepe, jednostavne, odmerene. Iz njihovih usta nećete čuti to čašćavanje sa “seljanko” jer one poštuju one vredne žene seljanke koje umeju napraviti domaći sir, koje mese hleb, sade u baštama krompir, ustaju pre petlova i ležu umorne od dana, a ne ispijanja kafa u centru.

Takođe, ne volim kada čujem da neko nekog naziva “seljankom” zbog toga što je ostao da živi na selu, jer to nikako ne bi smelo da određuje čoveka.

Uostalom, sela nam propadaju jer mladi hrle u gradove. Niko neće da radi teške poslove.

Niko neće da radi. Većina bi novac na brzinu. Većina bi da sedi po ceo dan na Suncu u centru i “bleji”. Pravi selfije, izležava se ko mačka, tumara po buticima i salonima lepote, čekajući da njih posao nađe. Do tada će roditelji da rešavaju probleme.

I baš zbog toga ne volim (al ko me pita) da slušam to čašćavanje sa “seljanko”, posebno kada izlazi iz usta onih koji se stide što su došli sa sela, onih koji troše novac roditelja sa sela, onih koji ne rade ništa, osim što čačkaju telefon i srču kafe i vijaju krpice, al najviše od svega se podsmevaju devojkama i momcima koji pošteno rade i koji nemaju problem da odudaraju od vladajućeg trenda “celodnevnog otpadanja, ulepšavanja i beterisanja”.

Kešanski: Nisam ćerka Zorana Babića i nemam bundu da vam pokažem!

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

PARTNERI SAJTA


748 Shares
748 Shares
Share via
Copy link