Mi smo u velikoj gladijatorskoj areni, navikli već na nasilje, promiskuitet, pljuvanje, krv. Zapravo mi smo se NAVUKLI. Pa manje više sve što radimo je da održimo arenu punom i da je ono što se dešava u njoj dovoljno provokativno da bi se sa sedišta moglo komentarisati, gađati, zadovoljiti iskonska potreba čoveka da “palamudi” o nečemu o čemu pojma nema, bez odgovornosti.
Tako je jedna devojka odlučila da sa prednjom kamerom, preko svog ramena, snima dešavanje ispred tržnog centra Piramida u Beogradu. Šta je to bilo toliko zastrašujuće da je ona morala da upali record? Neko je krao zlataru? Neko je tukao devojku? Neko je pljačkao sirotog slepog prosjaka? Neko je kamenicom gađao psa? Izlog?
Ne, nije se dešavalo apsolutno ništa što ne viđamo svakodnevno na ulici, u praku, pred vrtićem, u prodavnicama, poslastičarnicama, plažama…gde god ima dece. Nije se događalo ništa zbog čega bi njen video zapis bio od važnosti za neku istragu. Ništa što bi OPRAVDALO poriv da snima jednog petogodišnjaka koji urla: Mama, neću, kući, mamaaaa! udarajući od besa nogom o pod (ne glavom) dok mama polako odlazi od njega, verovatno birajući to kao najvaljaniji metod da ga “dozove pameti”. Kako on nije hteo da pođe za njom ona se vratila po njega, a onda je on krenuo da beži na suprotnu stranu, ka prometnoj ulici gde su ga zaustavili neki prolaznici.
Poznat scenario svakom trećem roditelju. Ne mora da znači ni da je ispravan, ni da nije, ali mora da znači da onaj ko je snimao sve ovo nema ni mrvu odgovornosti, obrazi ko kamen tvrdi, jer je postavljajući ovo na mreže i dajući snimak Telegrafu napunio arenu učinivši od deteta i njegove majke gladijatore “koji se bore do smrti”.
Gledaoci, dakle javnost, jedva su dočekali da saspu svoje mišljenje koje se mahom zasnivalo na savetu: Izdevetaj ga ko vola u kupusu, pa će videti hoće li sledeći put tako histerisati. Pa onda: Ja bih mu momentalno odvalio šamarčinu, onda bih ga odveo kući, dobro istukao, i još bi bio kažnjen. Ili: Zatvoriti ga u podrum. Ili: Razmaženo histerično dete, propustila bih ga je nekoliko puta kroz šake, ne bi mu palo na pamet da A kaže. Ili poentiranje: Mene su tukli i ja sam sad to prenela i na svoje dete. Uostalom u Bibliji piše da ukoravaš dete prutom, gde ćeš dalje.
I slične varijacije na temu koje mahom veličaju batinu “koja je iz raja izašla”. A cilj batinanja je, kao što se vidi u komentarima, da se od deteta napravi bojažljivo poslušno kerče koje ne sme da bude besno, koje mora da bude pretučeno da bi naučilo i bilo zahvalno, koje MORA da zna kako da se ponaša, koje ne sme “nijednog momenta da zaboravi ko je koga rodio i ko koga hlebom hrani”, koje ima da ćuti kad mu se kaže i koje ne sme da sramoti roditelje na ulici negodovanjem.
Pri tom, obavezno je svaki do svaki drugi dan vući dete sa sobom u kafiće, u ogromne tržne centre, na rasprodaje, tutnuti mu telefon sa pizdilion senzacija u dve minute, a onda kada besni razvući mu šamarčinu jer “meni si ti našao da histerišeš”.
Ali, da se ne pecam ko ovi iz arene, volela bih da znam motiv žene – devojke koja je ovo snimila, kao i da li se sad oseća dobro, superiorno, ili kao govno (nema veze što se lice deteta ne vidi, ti znaš da je taj snimak zbog tebe postao viral i predmet raznoraznih uvreda od strane gladne mase).
Kako se osećaš kada znaš da neko zbog tebe i tvog snimka dete od pet godina naziva histerikom, budalom, njegovu majku nesposobnom zjakom?
Kako se osećaš dok čitaš komentare ljudi koji predlažu 800 modaliteta batinanja da bi se jedno dete koje je ispoljavalo svoje emocije dovelo u red?
Jel te bar malo stid?
Jel te grize savest što si pokrenula zveri? Što si doprinela razbuktavanju onog najprimitivnijeg i najnižeg u čoveku?
Ili si ipak srećna što si nahranila razularenu masu, i to onako anonimno, preko leđa, sa prednjom kamerom, bez mrve svesti o sopstvenoj odgovornosti?
Moje ime je Nevena, ispričaću vam kako je mama nas petoro nahranila veknom hleba
Dodaj komentar