Danas sam zaprošena. Dakle, lik nije svestan koliko se zeznuo!

Priznajem da sam o ovom danu sanjala kao devojčica. Zamišljala kako će neki „princ“ kleknuti pred mene, zakleti mi se na svoju ljubav do kraja života, zaprositi moju ruku, i kako ćemo živeti dugo i srećno, do kraja života, bla-bla-bla… Jedina razlika u odnosu na to tada i ovo sada jeste u toj „sitnici“ što više nisam devojčica. I da tog mog princa već odavno ne sanjam.

Pre se može reći da sam se u poslednjih ni sama ne znam koliko godina trudila da ga izbegnem. Birala momke koji nemaju takve ambicije, koji ne žele da me upoznaju sa roditeljima, da me vode na porodične proslave, da me teraju da idem sa njima na svadbu nekakvog brata u nekakvom zabačenom selu, a ja da trepćem i radim salto unazad, ko panda u zoo-vrtu, kako bi mi svi aplaudirali. Ne, hvala. Uspela sam od toga da se odbranim. Sve do danas.

Tridesete

Iskreno, nemam pojma kako mu je to palo na pamet. Poznajemo se tek dva meseca, on praktično ništa o meni ne zna, a ni ja mu ničim nisam dala povod za takav „eksces“. Istina je da sam mu jednom rekla nešto kao „plaše me godine koje dolaze“, ali to je bila više „pesnička figura“, a ne očajnički vapaj da ne ostanem „usedelica“. Uostalom, u tridesetoj je valjda sasvim normalno tako razmišljati. Ali NIJE normalno udati se. Makar iz moje perspektive.

Svejedno, on me očigledno nije tako razumeo. Jednostavno je, kao grom iz vedra neba, izgovorio to nesrećno pitanje: „Hoćeš li se udati za mene?“ Čak mi je, priznajem, bio i simpatičan dok je to izgovarao. Iako nije padala kiša, niti je išta podsećalo na onu patetičnu „romantiku“ iz bajki i holivudskih filmova. Bilo je samo mutno, oblačno, hladno, sivo. Stajali smo nasred ulice, a kraj nas je prolazio kamiončić sa čijeg se razglasa čulo „kupujemo staro gvožđe, stare šerpe, stare akumulatore“.

Razumevanje

Spontano sam izgovorila da mu „još samo stare žene fale na spisku“ i glasno se nasmejala. Njemu, izgleda, ovo nije bilo smešno, što je i normalno. Malo sam se trgla i pokušala da se uozbiljim. Prisećala se svih onih fraza koje devojke u ovakvim trenucima izgovaraju. Na kraju sam umela samo da ga zamolim da mi da vremena do sutra, da razmislim.

Nije bio oduševljen, ali je rekao da me „razume“. Đavola razume! Nema pojma da je upravo tražio ulaznicu za svet u kojem bi do kraja života morao da puši na terasi, da trpi moje peemseove sa kojima ni sama ne umem da izađem na kraj, da preko dana zaustavi disanje kako bih mogla da spavam, jer noću radim. Ne zna da sam zbog otvorene paste za zube u stanju da vrištim iz glasa, a da me kapljce vode na pločicama posle tuširanja dovode do toga da bih bez problema mogla da započnem nuklearni rat.

Pasta za zube

Pretpostavljam da bi mu u jednom trenutku i deca pala na pamet, a ne zna da sam prošlog leta tetkinu mačku, koju mi je ostavila na čuvanje na nedelju dana, već sutradan odnela u azil, a tetki rekla da je „maca pobegla“. Jednom mi je rekao da obožava da kuva, a ne zna da me miris hrane u stanu dovodi do ludila. Normalan svet jede napolju, u stanu eventualno gricka čips. Pod uslovom da ne mrvi, naravno. I da ne gleda fudbal s drugarima, od toga mi se kosa na glavi diže. Zapravo, kosa mi se diže od same pomisli na to da bih mogla da provedem život sa nekim u istom prostoru. Pogotovo kad taj neko treba da mi bude muž.