Magazin Srbija

Etnolog o ‘crnoj svadbi’, najmisterioznijem i najstrašnijem običaju u Srbiji

crna svadba
Foto: Aleksandar Repedžić

Etnolog Aleksandar Repedžić imao je priliku da odmah nakon završenog fakulteta, ode na teren i prisustvuje običaju raskidanja crne svadbe.

Ovaj mističan i javnosti slabo poznat običaj izazivao je dozu straha i nazivan morbidnim. Repedžić je bio među svatovima i na svom blogu detaljno opisao kako crna svadba izgleda.

Njegov tekst prenosimo u celosti.

Imao sam tu sreću za razliku od mnogih mojih kolega, da odmah nakon položenog prijemnog ispita na Filozofskom fakultetu na odeljenju za etnologiju i antropologiju krenem na terenska istraživanja. Te 2004.godine, još uvek nisam znao kako izgleda antropološki teren, kako bi trebalo voditi razgovor sa informatorom na terenu, imao sam više pitanja nego odgovora, mada sam jedva čekao da krenem u istraživanje. Tih godina radio sam kao saradnik Muzeja u Majdanpeku, sve do tog trenutka, kao saradnik radio sam na nekoliko upitnika sa informatorima na terenu, učio sam kako se pravilno radi transkript, i posmatrao sam neke od vlaških običaja koji su bili zabeleženi na VHS trakama.

Pošto sam delom Vlah jezik mi nije bio stran kao ni običaji koje sam do tada posmatrao. Početkom avgusta 2004.godine dobio sam poziv o polasku na teren u selu Rašanac koje se nalazi u opštini Petrovac na Mlavi, prihvatio sam s velikim zadovoljstvom, radilo se o raskidanju crne svadbe. Do tada sam samo čuo za običaj ali ga nikada nisam video, znao sam samo da je ovaj običaj zabeležen tokom devedesetih godina u selu Mustapić i to je bilo celokupno moje znanje o samom običaju.

Rano ujutru krenuli smo putem Rašanca, put nas je vodio od Majdanpeka preko Kučeva i Kučajne do Petrovca i Rašanca. Terenska istraživnja radili smo u saradnji sa kustosima Narodnog muzeja u Požarevcu koji su nas dočekali u selu. Kada smo stigli primetio sam da je kapija bila okićena cvećem kao što je to običaj za svadbu. Ušli smo u kuću i upoznali smo se sa roditeljima nastradalog kome su priredili raskid crne svadbe. Još uvek tada nisam znao tačno o čemu je reč i tada sam upitao o čemu se tačno radi.

Porodica nam je objasnila da je njhov jedinac nastradao pre godinu dana, tačnije da se udavio u Borskom jezeru kada je krenuo sa prijateljima na Zaječarsku gitarijadu. Na pitanje zašto se priprema raskid crne svadbe objasnili su nam da je njegova baka usnila da se on na onom svetu oženio ali da je potrebno da i na ovom svetu bude oženjen, a sada se navršava godinu dana tako da devojka koja je pristala da mu na ovom svetu bude žena, nema više nikakvih obaveza, tačnije može da stupi u vezu, ima dečka. Pošto je u proteklih godina dana od kada je pristala da bude njegova žena, nije smela da ima dečka, morala je da bude verna, kao da joj je dečko i dalje živ.

Osetio sam veliki naboj emocija, nekako sam ceo običaj doživljavao jako lično, pošto je momak koji je stradao bio samo godinu dana stariji od mene, video sam sa koliko je ljubavi i pažnje pripremljen svaki deo običaja, svaki detalj… Devojka sa kojom je bio u vezi u trenutku kada je stradao nije htela da prihvati ovu obavezu, to je učinila njegova najbolja drugarica… Moj tereneski zadatak bio je da diktafonom snimim svaku izgovorenu reč njegove majke, bake, namenjivanje i da ispratim celokupan običaj. Ispred kuće okupili su se muzičari koji su svoju svirku započeli zvukom trube i pesmom tužne melodija od koje su me prolazili žmarci.

Povorka i kićeni „svatovi“ krenulina su ka centru sela i odatle ka groblju. U povorci su bili barjaktar, mlada, muzičari svatovi, mnogobrojna rodbina, prijatelji i mi terenski radnici koji smo došli da zabeležimo običaj. Bilo je isto kao i na svakoj svadbi samo što se umesto povika i smeha mogao čuti samo plač i narikanje. Stigli smo do groblja, barjaktar je tada položio barjak na spomenik i zatim ga je polomio i tu ostavio, nakon namenjivanja, vratili smo se kući. Nastavilo se sa pripremanjem pomane I namenjivanjem hrane za pokoj duše stradalom.

Kada se sa tim završilo začuo se zvuk trube još jednom i započela je dobro poznata melodija vlaške četvorke, ustali su svi sa stola i počeli da igraju, baka stradalg držala je u ruci kandilo I okadila kolo tri puta, kolo je trajalo dugo a kada su muzičari prestali da sviraju baka je rekla da je crna svadba raskinuta, i u tom trenutku svi su prestali da igraju i vratili su se za sto.

Nakon ovog terenskog istraživanja, nikada više nisam imao priliku da vidim raskid crne svadbe, niti da čujem da se u nekom selu desila crna svadba. Bila je to moja prva i poslednja crna svadba i moje prvo terensko istraživanje.

Danas nakon toliko godina od mojih prvih terenskih istraživanja, u velikom broju novina, internet portala, žute štampe, nailazio sam na svakakve naslove, od novinara koji nikada nisu prisustvovali ovom običaju a pisali su o njemu iz prvog lica, lepili su razne etikete da ne nabrajam, ali danas uz ovaj običaj možete naći reči, kao što su bizaran, najjeziviji, bolestan,, opisani su delovi crne svadbe koji ne postoje, da se igra oko kovčega, da majka predvodi kolo oko kovčega mrtvog tela, samim tim čini se velika nepravda prema jednom delu stanovništva naše zemlje koji neguje svoje običaje i tradiciju. Na taj način etiketirali su jedu kulturu jedan narod a da toga možda nisu ni svesni.

Ukoliko se vratimo na i obrađujemo literaturu videćemo da se “crna svadba” i venčavanje za pokojnika pominje i u Maškonovoj “Istoriji Rima” da je taj običaj bio rasprostranjen širom Rimskog carstva i kao takav opstao je do dana današnjeg. Crnu svadbu treba posmatrati kao deo nematerijalnog kulturnog nasleđa jednog naroda koji je opstao u onom svom starom paleoevropskom obliku nepromenjen. Slična je situacija i sa običajem “stvaljanja u pesmu pokojnika”, odnosno o baladama koje su prisutne kod Vlaha, a o vlaškoj magiji i “strndžanju” i da ne govorim.

Ukoliko se takođe osvrnemo na mitove i legende svakako će nas to vratiti mitu o Orfeju i Euridici, gde je on upravo pesmom vraća iz sveta mrtvih. Situacija se u mnogo čemu promenila od mojih prvih terenskih dana, što zbog ekonomske situacije, što zbog političkih promena, što zbog ubrzanog razvoja moderne tehnologije. Stari običaji se modifikuju i menjaju, podložni su promenama, jezik se zaboravlja iščezava, jedna kultura koja neguje svoje stare običaje koji bili sve prisutni pred našim očima nestaje a da toga skoro nismo ni svesni.

Izvor: repkeetnolog.blogspot.com

Šta je i gde se praktikuje najčudniji srpski seks običaj – strndžanje

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

komentar

Klikni da objaviš komentar

172 Shares
172 Shares
Share via
Copy link